РЕЦЕНЗИЈА “Господар прстенова: Прстенови моћи”(2022): Епско уништавање великог потенцијала

Његов не претјерано креативан назив са два помињања прстенова у имену као да је наговијестио генеричку природу рада стваралаца серије Д. Ј. Пејна и Патрика Мекеја, неспремних и недораслих величини изазова у хватању у коштац са генијалношћу насљеђа, како самог Толкина, тако и Џексонове екранизације. Покушавајући да у складу са корпоративном идеологијом “Амазона” серију прилагоде свим профилима гледалаца/купаца, од тврдокорног фандома “Господара прстенова”, преко присталица “воук културе”, до ширег слоја публике несклоног епској фантастици, изабрали су најгору опцију. Немајући храбрости, а сада је јасно ни талента да се упусте у радикалан одмак од базичних поставки историје и митологије Толкинове Средње земље, нити да их искористе као базу за смислену надоградњу, држећи се основних смјерница предлошка, Пејн и Мекеј су покушали да задовоље све групације које су мјесецима водиле расправе на интернету пред премијеру серије, да би на крају створили серију која би се најлакше могла описати као епска фантастика за људе који не воле епску фантастику.

Ријетке позитивне моменте “Прстенови моћи” остварили су на пољу визуелног и звучног, што је, с обзиром на величину продукције, очекивано. Но, исто тако су и уочљиво открили највећег кривца за креативну промашеност приче, а то је очајно написан сценарио, који системски квари покушаје режије и талентованијег дијела глумачке поставке да изнесу ствар на прави начин.

Одлука да “компресују” радњу од неколико хиљада година у пар деценија некако би и прошла под изговором трансформације предлошка у други медиј да здрав разум гледаоца на пробу константно не стављају бесмислени дијалози на нивоу аматерског театра, нелогични заплети (исфорсирани одлазак Галадријеле у Валинор и пливање преко океана назад, теорије око поријекла Митрила, активирање Планине усуда водом и сличне небулозе), лоше постављен темпо приповиједања у првој половини серије и конфузно развијени карактери главних јунака.

Све ове слабости аутори су покушали да камуфлирају визуелном раскоши у приказу Средње земље, исфорсираним хумористичким моментима око Харфута и трагикомичним мистеријама испреплетеним око поријекла и мотива неколико главних ликова, попут Саурона и Гандалфа, како би фандом имао о чему да расправља на друштвеним мрежама, уз изношење хиљада углавном бесмислених теорија. Истина, квалитет серије је поправљен у посљедње три епизоде, али то је више посљедица јачања акционог дијела приче над драмским и агресивније режије него јасне идеје сценаристичког тандема шта да уради са конфузним заплетом. Оно што је трагичније је чињеница да не треба кривца за промашаје искључиво тражити у подилажењу трендовима друштвене коректности, попут расне или родне подјеле улога или одступању од Толкиновог канона, јер неки од тих момената, попут роле црног вилењака Арондира (Исмаел Круз) или појаве Адара (Џозеф Мале), оца орка који као лик не постоји у предлошку, функционишу у неким идејно-глумачким моментима боље од остатка серије. Кривца треба тражити у немогућем задатку који је продукција ставила пред неискусне ауторе, а који би се могао сажети у формулацију - удовољите свима.

Прављење јефтиних компромиса и калкулисање жељама публике у старту није исправан начин да изградите аутентичан поглед на комплексно дјело, које је дубоко уткано у архетипско насљеђе модерне поп културе, од књижевности до филма. Прецизније речено, то је само начин који води у стварање сигурног рејтинга и покривање трошкова, али не гарантује оно што је суштина насљеђа једног од најдаровитијих аутора свјетске културе. А то је, да не заборавимо, посвећен рад и вјера у неисцрпну моћ људске маште.

ОЦЈЕНА: 2

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.