"Господар прстенова: Прстенови моћи 2" (2024): Није до метала, већ до ковача

Дочекана подијељеним критикама и негативним реакцијама тврдокорног фандома Толкиновог дјела, серија је ипак имала солидну гледаност и подршку студија за другу сезону која је протекле седмице окончала емитовање осам епизода. И нажалост, иако су креатори серија Џек Пејн и Патрик Мекеј пред емитовање друге сезоне најављивали радикалне промјене уз објашњење да су схватили критике, друга сезона, показала је да су они и њихов сценаристички тим (иначе отпуштен након емитовања) једноставно речено недорасли величини изазова у хватању у коштац са генијалношћу насљеђа, како самог Толкина, тако и Џексонове екранизације.

Ријетке позитивне моменте "Прстенови моћи" остварили су на пољу визуелног и звучног, што је, с обзиром на величину продукције, очекивано. Но, исто тако ови успјешни визуелно-монтажни сегменти су и уочљиво открили највећег кривца за креативну промашеност приче, а то је очајно написан сценарио, који системски квари покушаје режије и талентованијег дијела глумачке поставке да изнесу ствар на прави начин.

Одсуство разумијевање жанра епске фантастике код главног креативног тандема постало је још уочљивије у другој сезони, прије свега кроз потпуно промашена рјешења у надоградњи приче, сладуњаве карактеризације, декламовања у дијалозима, беспотребног гомилања ликова и подзаплета који разбијају приповједачки ритам и кваре централну линију саге испреплетену око Саурона и ковања прстенова моћи. Промашеност сценаристичке карактеризације ликова, дословно вријеђа интелигенцију, не само фанова Толкина, већ и гледаоца, који немају претјерано предзнање о базичном материјалу, прије свега због јунака чије се понашање, изглед и мотиви мијењају од сцене до сцене, а камоли од епизоде до епизоде. Када се због диктата политичке коректности већ мијења изглед вилењака кроз расну и родну прихватљивост модерног доба, због чега се њихова улога у поставци прича креће кроз гомилу клишеа од неувјерљивих љубавних мотива до брзопотезних рјешења по принципу "духа из машине", без било какве елементарне логике или разумљивости њихових поступака. Константно скакутање заплета између Саурона и вилењака, изгубљеног Гандалфа и Харфута, предака Хобита у његовој пратњи, патуљака Казад дума и становника Нуменора, додатно појачава утисак промашености карактеризације у њиховим ликовима, уз константно губљење перцепције самог гледаоца на оно што прати на екрану.

Понеки добар моменат, прије свега грађен увјерљивим глумачким ролама дијела ансамбла, попут Чарлија Викерса у роли Саурона или Сема Хазелдина као Адара, оца орка, брзо пада у сјенку, што промашеним и иритантним кастингом других ликова (прије свега због очајних Морфид Кларк и Софије Номвете као Галадријеле и принцезе Дисе), што бесмисленим сценаристичким рјешењем, попут рецимо Дисиног пјевања пред нападом патуљачке страже или благо реченим глупавим падањем Елоронда и Гил Галада у ропство орка те патетичним крајем и поздравима вилењака стиснутом песницом у стилу "Црних пантера" и да не говоримо.

И то константно, готово хронично вријеђање здравог разума и интелигенције публике не могу спасити ни раскошне сценографије, ситне референце на Толкинов митолошки имагинаријум, ЦГИ креације тролова или убацивање Тома Бомбадила у серију, нити било какав други трик извучен из раскошног богатства буџета.

Друга сезона је "Прстенови моћи", да кажемо рјечником њихових главних протагониста, ковача прстенова моћи, мрачног господара Саурона и вилењака Келембрибора, лоше искован материјал од легура попут лошег писања, безвјерне адаптације Толкиновог легендаријума, безбројних бесмислених сцена, лошег избора глумачке екипе и бројних других злочина против свега што је добро и лијепо, како на овом свијету, тако и у Међуземљу. И да будемо јасни, није ова, на брзину склепана трагикомична грдосија крива за то, већ њени ковачи недораслих задатку, којег су прихватили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.