РЕЦЕНЗИЈА Духови Инишерина (2022): Тужна прича зеленог острва мог
Мало је режисера и сценариста у модерној кинематографији који су створили препознатљив ауторски рукопис, као што је то учинио Ирац Мартин Мекдона, успијевајући да сваки свој филм учини аутентично својим, без обзира на идејне поставке и жанровске стандарде унутар којих су снимљени.
Специфична мјешавина црнохуморне комедије, неоноара, трагедије, драме и изворног ирског лудила као шлаг на торту једнако добро су функционисали у његовом култном првенцу “Бриж”, првој холивудској продукцији “Седам психопата” или оскаровском материјалу “Три билборда у Ебингу, Мизури”, створивши од њега миљеника критике и култну фигуру код публике.
Од дате формуле није одустао ни у свом новом филму “Духови Инишерина”, с тим да је његов повратак ирским темама значио и да ће горе поменути дашак ирског лудила и трагедије доћи до изражаја у односу на хумор и драму и остале жанровске моменте. Мрачна и камерна прича о малом острву Инишерин, лоцираном на Атлантској обали Ирске и његовим становницима, који полако, али сигурно, плаћају цијену своје усамљености и изолованости, кроз помало специфично и не баш нормално понашање, нема духовите разиграности и сјајних хумористичких епизода, који су његове филмове чинили прихватљивијим без обзира на тежину приче и тема са којим се Мекдона бавио.
Прецизније, фокус је овај пут више усмјерен на трагедију па је и хумор ближи трагикомедији, опорији и мрачнији у комуникацији, попут самих становника Инишерина. Прича која прати прекид пријатељства локалног умјетника, музичара и филозофа Колма (Брендон Глесон) са припростим фармером Падриком Саливаном (Колин Фарел) брзо добија на опорости и мраку, док хумористичка глазура уводног дијела филма полако пуца откривајући испод својих крхотина усамљеност, очај и провинцијално лудило становника острвцета које се налази богу иза ногу, не занимајући својим постојањем, чак ни учеснике грађанског рата који бјесни у Ирској двадесетих година прошлог вијека.
У својој намјери да исприча кроз призму микротрагедије становника острвцета Инишерина, далеко већу трагедију ирског острва, Мекдона своју огољену причу, са свега неколико ликова (истина, више него упечатљивих) мајсторски надограђује камером, музиком и величанственом глумом.
Док клизимо кроз травнато зеленило острвцета, испресијецано каменим оградама и окружено са свих страна пространством океана, брзо постаје јасно зашто у таквој клаустрофобичној и сиромашној средини свака ријеч или гест, потпомогнути бурном нарави, келтском тврдоглавошћу и јаким вискијем, зачас доводе до крви и трагедије. Истина, у случају Инишерина цијену трагедије плаћају Колмови прсти, један мали магарац и блескасти сеоски младић, осуђен суровим оцем насилником и властитим менталним усудом на само један излаз из властитог постојања, док је на великом острву данак крви плаћен стотинама живота у бесмисленом братоубилачком рату о чијим се почетку, а по свему и крају, мало шта зна.
С друге стране одлука да поново споји Фарела и Глесона, такође главне протагонисте “Брижа”, након 14 година довољно је вриједна да се Мекдони ода признање за ауторску генијалност. Начин на који ова два велемајстора свог заната демонстрирају глумачки таленат, велико искуство и међусобну хемију, подижући остатак ансамбла и цијели филм за неколико класа квалитета више тешко је објаснити и описати. Сваки гест, свака ријеч и поглед у конструкцији два карактера, који ће својим поступцима довести не само до слома пријатељства, већ ће их осудити на додатну патњу и усамљеност, као да је ионако нису имали превише, на острву које су заборавили људи, остатак свијета и сам Бог, сви осим сопствених становника и њихових духова.
Оно што донекле јесте проблем за аутора јесте да он овдје није превише размишљао о перцепцији његове сурове, мрачне и дубоко ирске приче за публику изван граница зеленог острва, јер гледање “Духова Инишерина” је неугодно и болно искуство, у којем се на тренутак осјетите удављени у том јаду, чемеру и тузи, које се са ливада и литица Иншерина сруче на душу гледаоца. Истина, судећи по реакцији критике, Мекдона је уписао још једну златну рецку у властиту филмографију, иако се не може избјећи утисак да је његов ауторски повратак у Ирску болно искуство које на моменте тражи превише одрицања и од властите публике.
Оцјена: 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
