РЕЦЕНЗИJА “Cry Macho”(2021): И најбољи каубоји плачу

Клинтов легендарни статус у Холивуду и његов блистави умјетничко-животни опус, одавно су превазишли границе самог филма те је строго објективно посматрати било који његов поступак изван контекста огромног мита што га прати вјерно као сјенка, просто немогућа мисија. Што је наравно добро за Клинта, али често зна насметати његовим новим филмовима, посебно због константних поређења са најбољим моментима из седам деценија дуге каријере, који у погледу квалитета не иду превише често на руку новијим филмовима. Конкретно, у овом случају, 91-годишњи ветеран је успио направити неку врсту баланса између прошлости и садашњости, правећи од свог, по свему судећи посљедњег глумачког наступа, пристојан али и ништа више од тога, занатски постављен и режиран филм.

За разлику од ремек-дјела “Unforgiven” у његовом опроштају од вестерна или одличног остварења “Гран Торино”, у посљедњем поздраву бројним акционим јунацима тумаченим током каријере, у “Cry Macho” он се без обзира на наглашени појам мачо у наслову, више глумачки поздравља са ликовима, које је тумачио у нешто лакшим и забавнијим филмовима попут родео циркуског забављача у “Бронцо Биллџ” или кантри пјевача у “Honkytonk Man”. Што му је у старту пружило шансу да га не схвате претјерано озбиљно и у складу с тим без обзира шта лично мислите о њему, дирљиво је гледати овог ветерана, како даје све од себе пред камером, иако се терет година јасно види на његовом лицу и тијелу.

Прича по књизи писца Ричарда Неша о родео ветерану, који за бившег газду одлази у Мексико, како би му вратио сина из пропалог брака са богатом Мексиканком, наводно је провела 40 година негдје у Иствудовој архиви, да би је сад извукао и претворио у играни филм. Донекле се ова патина прошлости и дугог чекања, осјети у финалном производу, који нажалост највише проблема има управо на плану сценарија прерађеног од стране Ника Шенка, пошто његов синопсис превише осцилира између старомодности првобитне верзије и слаткасте коректне умивености модерних “побољшања”.

Клинт овај пут режира у традиционалистичком стилу без већих стилских експеримента, али у средњем дијелу филма такав приступ дјелује прилично монотоно и предвидљиво, када је у питању одржавање динамике нарације и односа међу ликовима.

Просто речено, филм има превише предвидљивих сцена и рјешења, као да се осјети да Клинт није био довољно понесен самим сценаристичким заплетом и понуђеним рјешењима, који превише пута играју на сигурно и општеприхватљиво, посебно за човјека који је репутацију градио изразито индивидуалним ставом и погледима на филм.

Са друге стране Клинт, уз сва физичка ограничења, и даље плијени на екрану, обављајући свој дио посла далеко боље од остатака глумачке екипе, укључујући и 70 година млађег Еударда Минета у роли одбјеглог ранчерског сина, што није претјерано похвално препорука за његовог кастинг директора.

Иствудова иконична појава и шкрти цинични коментари у уводним сценама филма радују сваког искреног филмофила, али дуго чекање, уз бројне падове у ритму приче, карактеризацији ликова и вишак предвидљивих дијалога, до нешто убједљивијег и узбудљивијег финала филма, зна потрајати превише дуго и превише развучено на великом екрану, за човјека који је годинама стајао као непоколебљиви титан храбрости у моралној каљуги модерног Холивуда.

Можда су године учиниле своје, можда је, како његов лик каже: “Вријеме мачо типова прошло”, па је Иствуд снимао само добар и поштен филм. Што можда није довољно од човјека који је годинама харао “дивљим западом” великог екрана, али кад он у “Cry Macho” навуче шешир и скривено пусти сузу, опростићете му све грешке и мане, не због година и репутације, већ што знамо да и прави каубоји понекад плачу и праве људске грешке.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.