РЕЦЕНЗИЈА “Clean”(2022): Чисто, скоро стерилно
Прича о бившем професионалном убици у пензији, који улази у сукоб са руском мафијом вративши се крволочним убилачким навикама и сијући смрт на свом путу можда звучи као опис првог филма у серијалу “Џон Вик”, али није јер је ријеч о заплету филма “Clean”, режисера Пола Солета.
И ако вам се чини да је филм са оскаровцем Едријаном Бродијем у главној роли прилично отворено “покрао” акциони серијал са Кијануом Ривсом, добро вам се чини, само што је Броди, (осим глуме овдје и коаутор сценарија, композитор и продуцент), додао мало драме, хип-хопа и расно-социјалне ангажованости, да би публици продао исту фору у новом паковању.
Оно што остаје нејасно јесте мотив за овај неоригинални пословно-умјетнички потез једног од најталентованијих глумаца своје генерације, али у крајњем резултату прича коју је написао заједно са режисером Солетом није ни близу стилизоване акционе поетике серијала о Џину Вику, а да буде горе не успијева да буде озбиљна драма, већ подбацује у већини својих филмских сегмената.
Осим што бесрамно краде, иначе неоригиналан заплет о окрутном професионалцу који се повукао у миран и усамљенички живот ђубретара, али га прошлост неминовно сустиже и остатак сценарија и даље ниже клише до клишеа.
Од трагичне смрти црне кћерке главног јунака, преко одлазака на сесије анонимних алкохоличара и наркомана, филантропску бригу о црној унуци своје комшинице, до црних дилера који кваре дјецу и окрутног руског боса у сукобу са сином слабићем, то је бесконачна трака употребе излизаних идеја и подзаплета, која покушавају да дају драмску дубину поступцима главног јунака.
Нажалост, резултат је спор, мрачан и конфузан увод од скоро сат времена да би се стигло до прве акције, током које пратимо Бродија, који тумара улицама, вози ђубретарски камион, слуша реп, брине о малој комшиници, поправља отпад и држи унутрашње монологе о мрачним прљавим улицама, гомили смећа и насиља који плаве улице: “Имам крв на рукама, умрљана сам”. “Ја сам прљав”. “Колико год се трудио, не могу да оперем прошлост”...
Очекивано, Броди је довољно добар да се носи са мрачним материјалом, али без обзира на његов труд, тешко је повјеровати у причу која се распада од излизаности њених дијелова, док се чека насиље и крвопролиће за које је јасно да ће услиједити. Када се оно деси, и то у бруталном, крвавом и огољеном издању далеко од стилизоване кореографије узора, умјесто адреналинске катарзе добијамо нову порцију мрака и црнила, само што Броди више не филозофира, већ убада, сијече и пуца уз водоскоке крви и изнутрица. Таман на вријеме да спаси штићеницу, побије десетак црних типова (лоших момака, наравно), двадесетак Руса (много лошијих, наравно), опере сопствену кривицу за смрт дјетета, али прекасно да спаси свој филм од промашености.
Не могу ствар спасити ни реп икона РЗА, као симпатични локални трговац, нити Глен Флешлир, као психотични руски мафијаш, ни солидна музичка подлога нити одговарајућа мрачна фотографија (дјело Зорана Поповића), јер то су као и Бродијева рола, ријетки моменти инспирације у сивилу и безидејности лоше верзије давно потрошеног сценарија, који је до сада понудио много бољих, напетијих и експлозивних екранизација.
Бродијева верзија приче можда је имала амбициозну идеју да буде нешто више од жанровског Б-филма, али је на крају завршила само као вјештачки, скоро па стерилни спој неувјерљиве драме и досадног акцијаша.
Оцјена 2
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
