РЕЦЕНЗИЈА “Бунтовник” (2024): Сам против трулог система

Треба поменути да је Ричмондова кожа црна, да је Шелби у Алабами тј. срцу старог доброг југа и да су пандури углавном бијелци, увјерени у снагу полицијског система и моћ оружја, па када се Ричмонд суочи са локалним начелником полиције Сандијем Бурном (Дон Џонсон) брзо постаје јасно да ово није инцидент, већ добро организован план за пљачкање појединаца кроз бројне рупе у закону за борбу против наркотика.

И ако очекујете да је ово увод у још једну либерално драмску декламацију о посљедицама расизма и прању савјести WASP Америке због гријеха предака, кроз форму филмске умјетности, нисте ни близу. Режисер и сценариста Џереми Солније има у филму “Бунтовник” (Rebel Ridge) потпуно другачији приступ, његови јунаци не говоре много, али зато њихова дјела говоре ефектније од хиљаду ријечи. Прецизније речено, он се наслања на блиставу традицију жанровског филма, од кримића преко акције до трилера, како би створио врхунску причу о сукобу појединца и трулог система.

И то постаје јасно од првог кадра, у којем главни јунак вози бицикл док му из слушалица трешти “Ајрон мејден”, а не, рецимо, соул или реп, како би то приличило његовом арфоамеричком поријеклу, да бисмо, како филм одмиче, још јасније схватили да Солније снима све, само не клише о добрим црним момцима и лошим бијелцима. Његов филм је архетипска прича о добрим и лошим момцима, а “погрешна” боја коже ту је само да додатно појача осјећај немоћи када се главни јунак нађе сам у канџама трулог система и његових покварених заштитника, остављајући све остале закључке интелигенцији гледалаца, без јефтине агитације путем седме умјетности.

Рађен под патронатом “Нетфликса”  директно за стриминг, уз солидан буџет,  Солније, познат по одличним филмовима “Плава рушевина” и “Зелена соба”, мајсторски је искористио околности пандемије да преузме ствар у своје руке као сценариста, режисер, продуцент и монтажер како би направио један од узбудљивијих филмова у актуелној години по властитим идејама. Можда овако грубо препричан заплет дјелује као омаж акционом класику “Рамбо: Прва крв” Теда Кочефа, што донекле и јесте, али за разлику од Сталонеовог Џона Рамба, јунак овог филма није деструктивни ратни ветеран кључајућих емоција, већ марински инструктор и потпуно миран, хладан и сабран тип. Бивши маринац и стручњак за блиску борбу нема ратно искуство и покушава да смири ситуацију како би се нашло законско рјешење, али када схвати да је систем корумпиран до сржи, не преостаје му ништа друго осим да преузме правду у сопствене руке.

Солније сигурно ствара акциони трилер споротињајућег фитиља, који нас полако уводи у прљаву игру начелника Бурна, док се мајсторски гради атмосфера растуће напетости из сцене у сцену до финалног обрачуна. Једноставан сценарио и вјешта режија надограђени су више него надахнутим наступом глумачке екипе, која нема великих звијезда, али зато има врхунске раднике који посвећено одрађују свој посао. Британац Арон Пјер демонстрира таленат способан да носи комплетан филм најављући да су пред њим велике ствари, док му ветеран Дон Џонсон искусно парира као полицајац Бурн, тип који себе представља као хероја заједнице иако је у питању обичан љигавац покварен до сржи, сакривен иза значке и пиштоља.

Шармантна Ана Софија Роб вјешто балансира између двојице главних глумаца као адвокатска помоћница Самер Мекбрајд која стаје на Ричмондову страну, згађена Бурновим тумачењем правде, а ни остатак ансамбла попуњен епизодистима није далеко иза њих.

Укратко, иако је отишао директно на стриминг, ово је расни примјерак класичног биоскопског филма, који је некад попуњавао термине између блокбастера и независних артхаус драма, тражећи наклоност публике функционалном причом, упечатљивим ликовима, сигурном режијом, надахнутом глумом и сировшћу емоција, а којих је, нажалост, данас све мање пред публиком.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.