РЕЦЕНЗИЈА “Бетмен” (2022): Освета је увијек у моди

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА “Бетмен” (2022): Освета је увијек у моди

Када причамо о новом филму “Бетмен” кључна ствар је што су званичници Ди-Сија и “Ворнер брос” били свјесни, да након Бартонове, Шумахерове, Ноланове и Снајдерове верзије, ствари морају да врате на почетак. Уз нови рестарт франшизе филм је огољенији и ближи детективско-реалистичким коријенима човјека-шишмиша, јер би све друго водило у конфузију публике у све комплекснијим универзумом Ди-Си серијала.

Из тог разлога доведен је нови режисер Мат Ривс, нови сценариста Питер Крејг и нови глумац Роберт Патинсон, који су сваки на свој начин били извођачи задатка реконструкције Бетмена као суперхероја за 2022. годину.

У складу са сличним курсом студија заузетим према ресетовању његовог архинепријатеља у Џокеру, али са већим улагањима и очекивањима. Такође је добро, што су већим дијелом успјели у својој мисији, уз пар грешака које су их коштале статуса ремек-дјела попут Нолановог “Мрачног витеза”, али уз одличне реакције публике и бокс-офис реултате тешко да ће неко у “Ворнеру” жалити за ситним пропустима.

Талентовани Ривс, који је репутацију изградио као стручњак за атмосферичне нискобуџетне научнофантастичне и хорор филмове, попут “Кловерфилда” (2008) и “Пусти ме унутра” (2010), док је до славе и прилике да ради мегаблокастер пројекте попут “Бетмена”, стигао режираним римејк триологијом “Планета мајмуна”, одрадио је више него импресиван посао.

Његов “Бетмен” огорчени је и фрустрирани јунак, којег на акцију гони гориво освете, док је његов Готам, мрачна урбана клоака пуна смећа, корупције и криминала, обливена кишом и сјенкама, слиједећи базичне обрасце ноар и трилер естетике Бетмен стрипова попут “Година прва” и “Дуга ноћ вјештица” или неоноар трилера попут “Седам” Дејвида Финчера, “Истребљивач” Ридлија Скота или “Град таме” Алекса Пројаса. У складу са импресивно оживљеном атмосфером, он маестрално извлачи максимум из камере, фотографије, музике и добро постављене глумачке екипе, градећи визуелно сценску поставку, која увлачи гледаоца у кошмаре младог Бруса Вејна, који још тражи себе, разапет између прошлости обиљежене породичним трагедијама и будућности самопројектованог суперхероја челичних мишића и воље.

Уз помоћ генијалног сниматеља Грега Фрејзера, Ривс попут врсног грађевинца у првом дијелу филма стрпљиво зида визуелну позорницу за свог јунака и његове противнике. Да би потом у другом дијелу приче своју сцену претворио у чисту радост визуелне - звучне кинетике, уз неколико кадрова који остају за филмску антологију, попут финала Бетменове потјере за Пингвином, који опасно конкурише за најбољи “Бетмен” кадар у седмој умјетности.

За разлику од режисерског дијела посла који обавља велемајсторски Ривс као косценариста у тандему са рутинерским занатлијом Питером Крејгом, неколико пута прави беспотребне пропусте. Занемаривши моменте “њоке” коректности, на тему расе и пола као “нужно зло” времена, грешке су настале прије свега у амбициозној жељи сценариста за комплетном реконструкцијом свијета свог јунака кроз елементе трилера и ноар атмосфере, док је другом плану остала разрада појединих сцена, а добро је познато да се ђаво крије у детаљима. Попут рецимо, траљавог написаног Бетменовог бјекства из полицијске станице, које вријеђа здраву логику, како главног протагонисте, тако и публике, а нажалост није једини моменат ове врсте, које непотребно квари ритам и развлачи трајање филма.

Оно што је сценаристички тандем збрзао, срећом осим визуелног утиска, поправља расположена глумачка поставка у којој можда негативци попут Ридлера (Пол Дејно), Пингвина (Колин Фарел) и Кармајна Фалконеа (Џон Тортуро) на моменте краду шоу позитивцима, али се млади тандем Патинсон и Зои Кравиц (Жена мачка) више него достојно носи са пре(великим) теретом својих рола. У складу са њима,  из другог, али нимало мање важног плана, бриљирао је и композитор Мајкл Ђакино, који својом намјенском музиком или кориштењем рок и поп нумера (попут “Нирванине” химне “Something in The Way”) додатно подиже атмосферичност Ривсове визије.

Храбро се играјући са историјом једног од најпознатијих митова поп културе, провлачећи је кроз мултижанровски пастиш на танким границама спектакла/ноара/трилера/готика, у више него квалитетну цјелину, Ривс је успио у прилично незахвалном задатку стављеног пред њега.

Ривс је импресионирао фанатичну базу обожаватеља, задовољио очекивања продуцената и био достојан великих претходника, али прије свега снимио је врло добар филм у крајње жестокој жанровској конкуренцији.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана