РЕЦЕНЗИЈА - “Астероид сити” (2023): Вјешто паковање невјештог садржаја VIDEO
Амерички режисер Вес Андерсон створио је током каријере свој микроуниверзум унутар модерне кинематографије, градећи га понекад путем правих малих ремек-дјела седме умјетности, а понекад путем прилично испразних огледа на дату форму.
Разлика је, као и увијек, када је у питању филмска умјетност вјештина режисера да унутар крајње стилизоване форме исприча функционалну причу, креира увјерљиве ликове, изазове истинске емоције између њих и успостави добру комуникацију са публиком. Нажалост, филм “Астероид сити” више гравитира према оном полу његовог рада у којем је форма често превазиђен садржај, а манир угуши стил.
Најновија Андерсонова мета, филмска слагалица рађена у стилу швајцарског сата са мноштвом испреплетених прича у атмосфери холивудске кемп носталгије и звјезданом глумачком поставом, која дјелује попут анимираних манекена у прецизном конструисаном визуелном свијету имитације стварног живота, једноставно не успијева да погоди нерв публике. И без обзира што комплексна прича, која почиње у маниру старих телевизијских емисија у којој нас домаћин Брајан Кранстон води иза кулиса насловне представе, која је у ствари позоришно дјело, а које је створио аутор Конрад Ерп (Ед Нортон) са радњом на америчком југозападу 50-их говори о бесконачности, између осталог.
Визуелно, то је као и увијек раскошна фантазија пастелних боја у којој се живописни ликови окупљају у пустињском насељу изграђеном око метеорског кратера. У даљини експлодирају облаци атомских проба, у позадини стари аутомобили клизе кроз спржени пејзаж пустиње, а група талентованих штребера бори се у научном такмичењу под паском владе САД, док камера и глумци често пролазе кроз кулисе у црно-бијели свијет позоришта. Све то изгледа крајње лијепо, повремено нас прича дирне неким откаченим моментом и повремено звјездана глумачка постава бљесне неким упечатљивом минијатуром, али све то више подсјећа на експериментални оглед на тему најбољих Андерсонових радова него на стварно његов филм. Андерсон и косценариста Роман Копола затрпавају радњу брзим дијалозима у свом стилу док прича и ликови праве, са једне стране омаж златној ери великих студија и Б-филма, а са друге Бродвеју из ере драматурга попут Елије Казана или Артура Милера, али како филм одмиче нападна атмосфера самозадовољне модерности, све више притишће филм попут магле у којој се губи његов смисао, динамика и емоција.
Прецизније речено, ми гледамо препознатљиве Андерсонове пастеле усклађених боја, симетричне композиције камере, врцаве дијалоге које минималистички прецизно испоручује мноштво великих глумаца, али све то више дјелује као да неко имитира Андерсона, него као нешто што је сам Андерсон снимио. Тачније, видимо невјероватно лијепо запакован филмски пакет који распакивањем пред нашим очима открива велику бљештаву празнину насталу усљед претенциозних намјера режисера да екстремно развуче границе властитог стила до његових крајних могућности.
Истина, има у овој пустари испразне форме и забавних тренутака, има и препознатљиво савршеног визуелног и звучног дизајна, има и дирљивих глумачких рола, има чак и неочекивана посјета ванземаљаца, али нема аутентичне филмске магије којом је Андерсон током каријере створио сопствену, уникатну ауторску позицију између холивудске блокбастер продукције и тешко сварљивих садржаја артхаус филма.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
