Прије десет година преминуо легендарни Бора Тодоровић, његове реплике дио су свакодневице
БЕОГРАД - Бора Тодоровић, глумац особеног шарма, иза ког је остао неизбрисив траг у историји српског филма, телевизије, театра, напустио нас је прије десет година, 7. јула 2014. године. Рођен је у Београду, новембра 1929.
Родитељи су радили у просвети, предавали су математику. Та служба је у то вријеме подразумјевала и премештаје по потреби надлежног министарства широм земље. Дјетињство проводи у Горњем Милановцу, затим Аранђеловцу, потом се поново нашао у Београду, гдје га затиче и Други свјетски рат, односно период окупације.
Остао је без оца, који је умро од туберкулозе, када је имао три године. У Београду, станује у Иванковачкој, на Палилули, са мајком и сестром.
Похађао је школу Старина Новак. Започео је студије технике у Београду, у чему се међутим није нашао. Схвативши да је то био погрешан избор, послушао је сестрину сугестију да покуша на Позоришној академији, по окончању војне обавезе.
Није скривао деценијама доцније, на Академију је примљен захваљујући чињеници да је Мира Ступица, његова сестра, понешто дошапнула Јози Лауренчићу.
У класи коју је Лауречић водио налазили су се тада и Љуба Тадић, Слободан Цица Перовић, Марко Тодоровић, Растислав Јовић. По дипломирању нашао се у Београдском драмском позоришту. У првој улози, како је сам свједочио, глумио је, буквално, ехо. Понављао је, у два наврата, ријечи „хоп, хоп” без изласка на сцену.
У Београдском драмском проводи три године. Са сестром Миром и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом потом одлази у Загреб где је током четири године радио у Хрватском народном казалишту.
Управо у Загребу, у ХНК, игра прве конкретније улоге, у комадима америчких аутора, попут Артура Милера „Смрт трговачког путника” или Тенеси Вилијамса „Бејби Дол”.
По повратку у Београд постаје стални члан Атељеа 212. Игра у представама: „Арсеник и старе чипке”, „Спровод” (Казек), „Крмећи кас” (Тодор), „Развојни пут Боре Шнајдера” (Витомир), „Капе доле” (Одаџија), „Псеће срце”, „Маратонци трче почасни круг”, „Чудо у Шаргану” (Миле), „Аудијенција и Вернисаж” (Михаел). Држао је да је као глумац прихваћен после улоге Мортимера у представи „Арсеник и старе чипке”, у Атељеу.
Чак и та улога првобитно није била намењена њему, у представу је доспео као замена. Критике су међутим биле одличне.
Ели Финци, тада критичар чија је реч имала посебну тежину био је одушевљен. Широј јавности постао је познат, потом и славан, улогама у филмовима односно ТВ серијама: „Кораци кроз магле”, „Рој”, „Стићи пре свитања”, „Дипломци”, „Цео живот за годину дана”, „Врућ ветар”, „Посебан третман”, „О покојнику све најлепше”, „Сиви дом”, „Балкан експрес”, „Балкански шпијун”, „Национална класа”, „Тајванска канаста”, „Маратонци трче почасни круг”, „Ко то тамо пева”, „Дом за вешање”, „Подземље”, „Професионалац”. У Звездара театру играо је у комадима: „Мрешћење шарана”, „Пазарни дан”, „Лари Томпсон трагедија једне младости”. Себе је описао речима: „Код нас у породици важи гесло, кад дете није ни за шта, баци га на глуму”.
Занимљиво је да му је, наизглед необично, нека врста хобија, осим помало наутике на Дунаву и Сави, било грађевинарство.
Непоновљиви Бора Тодоровић, глумац чије су ријечи, реплике из низа улога, постале дио свакодневице многих, био је својеврсно оличење негдашњег Београда, данас готово заборављене лакоће постојања.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
