Преминула славна француска глумица: Дива која је надахнула Фелинија и Бертолучија

Анук Еме је можда и најпознатија по улози у филму “Један човјек и једна жена” (1966) Клода Лелуша, за који је зарадила номинацију за “Оскара” и освојила “Златни глобус”. 

Поред тога, глумила је у филмовима “Сладак живот” (1960) и “Осам и по” (1963) Фелинија, “Лола” (1961) Демија, Монтпарнас, “19” (1958) Жака Бекера и “Трагедија смијешног човјека” (1981) Бертолучија. Њена каријера започела је крајем четрдесетих година и трајала је све до 2019. и филма “Најбоље године”, којим је Лелуш направио епилог љубавној причи од прије 50 година. 

Током каријере Еме је глумила у више од 80 филмова, а вриједи поменути “Високу моду” (1994) Роберта Алтмана и “И живјели су срећно” (2004) Ивана Атала. У једном интервјуу рекла је о својој глуми: “Фелини ме је научио ово: Најважније је слушати шта остали ликови кажу. И не схватати себе преозбиљно”.

Рођена је у Паризу 1932. године као Џудит Драјфус, иако у неким документима пише име Никол, кћерка глумца Хенрија Драјфуса и глумице Женевив Сорја. Током Другог свјетског рата узела је мајчино презиме како је нацисти не би јурили и селила се између Париза и југа Француске.

Са 14 година ју је примијетио редитељ Анри Калеф и дао јој улогу Анук у свом филму “Дом на мору” из 1947. године. Одлучила је да то задржи као своје професионално име, а презиме је извела од ријечи аимее која на француском значи вољена, на савјет писца Жака Превера.

Са 16 је глумила у филму “Љубавници из Вероне” Андреа Кајета, адаптацији “Ромеа и Јулије”, а након тога су услиједиле двије деценије пуне бројних филмова. Потом се преселила у Италију, гдје је тумачила неколико улога, а за ролу у филму “Скок у таму” (1980) 

Марка Белокија награђена је као најбоља глумица у Кану. 

За њен наступ у Фелинијевом “Слатком животу” критика је писала да је њена природна мистичност учинила савршеном за ту улогу и да је својом прозрачним стилом и љепотом готово измислила италијанску модну кинематографију.

Међународну славу стекла је улогом у награђиваном филму “Један човјек и једна жена” Жака Лелуша, који је снимљен за три недјеље са врло малим буџетом, а зарадио је више од 50 милиона долара. Она је зарадила номинацију за “Оскара” и постала прва француска глумица којој је то успјело за улогу на француском језику, али је изгубила од Елизабет Тејлор, која је награђена за филм “Ко се плаши Вирџиније Вулф?”. 

Са Лелушом је снимила чувени наставак “Један човјек и једна жена: 20 година касније” (1986), а током деведесетих је сарађивала са Алтманом, Бертолучијем, Вардом, Сколимовским и Каурисмакијем.

Добила је почасну награду “Цезар” 2002. године, а била је удата четири пута, за Едуарда Цимермана, Никоса Паптакиса, Пјера Баруха и Алберта Финија.

ИЗГЛЕД

Филмски критичар “Гардијана”, Питер Бродшоу написао је за њу да су енигма, сензуалност и рањивост екранске личности Анук Еме у суштини и изнад свега усамљеност која долази с љепотом.
Према његовим ријечима, Анук је имала нешто од младе Џоан Крафорд или Марлене Дитрих. 

Еме је зрачила загонетном сексуалном ауром зачињеном меланхолијом и софистицираношћу уз јединствен екран присутности која је истовремено била примамљива и забрањујућа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.