“Петпарачке приче” славе 30. рођендан: Тарантинов земљотрес у брдима Холивуда

На југ Француске Тарантино је стигао с репутацијом култ режисера са једним одличним филмом “Пси из резервоара” и талентованог сценаристе (“Права романса”, “Природно рођене убице”), али након тријумфалног освајања “Златне палме”, он је имао филмски догађај године, а након дистрибуције у биоскопима током јесени и седам номинација за “Оскара” (освојен за најбољи сценарио), он је постао филмски херој деценије.

Тарантино је другим филмом и његовом нелинеарном радњом, еклектичним дијалозима, мјешавином црног хумора и бруталног насиља те бројним референцама на поп културу, дословно био креативни потрес, који је уздрмао темеље филмске индустрије у брдима Холивуда. У том моменту у позицији обећавајућег режисера са  снажном подршком студија “Мирамакс”, у власништву данас злогласног Харвија Вајнстајна, Тарантино је пружену прилику искористио да се поигра сценаријем (Тарантино и Роџер Ајвери), глумцима, музиком и монтажом на начин који је био револуционаран на много нивоа.

Тематски базиран на шунд криминалистичким романима и биоскопским Б-остварењима режисера попут Роберта Олдрича и Дона Зигела, филм прати животе неколико ликова који су умијешани у криминално подземље Лос Анђелеса и које спаја чудан сплет околности везан за мистериозну актовку, намјештени боксерски меч, тандем реднек силеџија и љубавни пар пљачкаша.

Разбијајући сценаристичку поставку на седам дијелова, који не поштују хронолошку нарацију, он је преокренуо устаљене сценаристичке стандарде, да се по сваку цијену избјегавају прекомпликоване приче, увлачећи на тај начин публику у улогу коаутора, који мора активно да учествује у филму, како би прича сваког лика била испричана на одговарајући начин. Наравно, то је могло лако да склизне у конфузију и претенциозност, да није било врхунске глуме, маестралне употребе камере и музике те крајње вјеште монтаже, која је то спојила у функционалну цјелину.

- Супер ствар јесте то да се ломљењем линеарне структуре, кад гледам филм са публиком, ломи и стање публике. То је као оно, “Морам да видим ово... Морам обратити пажњу”. Готово можете осјетити како се сви помичу у својим сједиштима. Заправо је забавно гледати публику како на неки начин лови филм - рекао је Тарантино.

Без обзира на филмофилску забаву или властиту режисерску вјештину, Тарантино би имао огроман проблем, да није било савршене подјеле улога.

У питању је дословно беспријекорно изграђен ансамбл у којем полузаборављени Џон Траволта, звијезда диско ере бриљира у роли плаћеног убице Винсента Веге, док Брус Вилис магупски шармира као посрнули боксер Буч, али ни остатак наступа попут Семјуела Л. Џексона као другог плаћеног убице Џулса, Уме Турман као Мије Валас и Винга Рејмса као њеног мужа и криминалног боса Маркуса Валаса до генијалних минијатура Тима Рота као Бундевице, Харвија Кајтела као Мистер Вулфа или Кристофера Вокена као Капетана Кунса, ништа мање није убједљив.

Њиховим надахнутим наступом Тарантинова и Ајверијова фановска љубавна ода Б-филмовима и крими-шунду, претворила се у оно што је критика описала као дјелом који спаја бриљантно и брутално, смијешно и узбудљиво, запањујуће окрутно и разоружавајуће слатко у једном филму.

На страну оцјене критике, публика је филм усменом предајом прво претворила у један од хитова године, а потом одржала као култни филм, који током година постаје само већи мит унутар поп културе, а скоро свака сцена или реплика постаје опште кинематографско мјесто. Кренувши од Џулсовог псеудобиблијског цитата, затим Траволтиног твист плеса, Вокеновог монолога о очевом сату, хероинског овердоза Турманове, Марвиновог убиства у ауту, сцене силовања у Зедовом подруму до пљачке у ресторану или невјероватне употребе музике и сценографије, дословно сваки кадар филма претворен је током протеклих 30 година у носталгични поп тренутак, чија вриједност протоком времена само расте, што је за руком пошло врло малом броју стваралаца тог времена.

Данас се “Петпарачке приче” нашироко сматрају Тарантиновим магнум опусом те једним од најважнијих филмова на крају прошлог вијека, а његов развој, маркетинг, дистрибуција и профитабилност имали су снажан утицај на независну кинематографију и стварање читавог таласа сљедбеника и имитатора у модерној кинематографији. На агрегатору на сајту “Ротен томатос”, филм има оцјену одобравања од 92% на основу 174 рецензије, са просјечном оцјеном 9,30/10, а на сајту “Метакритик”, филм има пондерирану просјечну оцјену од 95 од 100, на основу 25 критичара. Оно што ова крајње импресивна статистика не може да објасни јесте то да је његова репутација код филмофила општи синоним за филм и биоскоп, а која је у свему одавно превазишла оквире умјетности и постала дио колективне културолошке свијести, унутар које су и “Петпарачке приче.

ЕПСКИ УСПЈЕХ

Тарантинов филм је рађен као независни филм са буџетом од осам милиона долара, али је уз помоћ агресивне и вјеште “Мирмаксове” маркетиншке кампање, претворен у велики хит који је зарадио преко 213 милиона долара само у биоскопу.

Сам Тарантино каже да је кључну улогу у квалитету филма одиграла његова ауторска екипа: сниматељ Андрзеј Секула, филмска монтажерка Сали Менке, дизајнер продукције Дејвид Вако и костимографкиња Бетси Хејман, који су помогли да сними еп за мале паре.

- Имали смо осам милиона долара. Желио сам да изгледа као филм од 20-25 милиона долара. Желио сам да изгледа као еп. То је еп у свему, у идеји по амбицији, по дужини, по обиму, у свему осим у цијени - рекао је Тарантино.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.