“Окидач упозорења” (2024): Празна пушка је најопаснија

Уз мање или веће варијације, ови акцијаши “њежнијег” пола, имају солидну гледаност и углавном врло лоше критике, што је с обзиром да се углавном ради о генеричким акционим причама с агресивно наглашеним трендовским “воук” порукама унутар заплета прилично очекивано и то не могу исправити ни велике глумачке хероине у главним ролама, нити “Нетфликсова” импресивна медијска моћ. 

У случају филма “Окидач упозорења” (Триггер Њарнинг),  у којем се након петогодишње паузе од глуме због породичних и пословних обавеза са еколошким брендом “Хонест” вратила Џесика Алба у двострукој улози главне глумице/продуцента (фирма “Леди Спитфајер”), поменуте негативности још више долазе до изражаја, како због потпуно промашеног сценарија тако и због спорног наступа главне глумице. 

Прича о ЦИА специјалцу за прљаве операције по имену Паркер (родно неутралном, дакако), која се након очеве изненадне смрти враћа у родни градић, негдје у пустоши америчког запада, како би открила да су прљави послови локалног моћника, сенатора Језикеља и његових синова Џесија и Елвиса, криви за очеву смрт, толико је рутинерски безлична, већ виђена и десетине пута прежвакана, да је не би спасила ни много боља глумица од Албе. При чему, треба бити објективан и признати да се не може оспорити њена воља, да уз помоћ индонежанске режисерке Моули Сурје, своје повратничко филмско чедо извуче из жанровских просјека, али жеље су једно а могућности сасвим нешто друго. 

Једноставно речено, прича коју су радила чак тројица сценариста Џон Бранкато, Хејли Брас и Џош Олсон толико је предвидљива и промашена да дословно изазива непријатност током гледања, увредљиво лоше постављеним рјешењима унутар заплета. 

Дословно, сваки могући клише жанра овдје је искоришћен и да буде горе овај стални ефекат “већ виђеног” у заплету додатно је погоршан друштвено ангажованим кључем филма, прије свега наглашена критика насилне мушке, бијеле моћи, овдје је доведене до граница апсурда и здраворазумске логике, али нажалост без мрвице хумора тако да је тешко повјеровати да су то писали озбиљни професионалци, а не рецимо вјештачка интелигенција.

Истина, Алба се труди да својим шармом и посвећеношћу у акционим сценама спаси  што се спасити може, али нити је она у елементу након дуге паузе, нити се гледалац може уживјети у акциону харизму њене гламурозне појаве, која у окружењу далеко слабијих глумаца попут Марка Вебера као Џесија или Џејка Варија као Елвиса, додатно истиче њену неусклађеност са задатом темом. 

Колико год режисерка на моменте сировом бруталношћу у стилу акцијаша осамдесетих или матичне далекоисточне кинематографије даје филму инфузију животности, толико свака сљедећа сцена без акције додатно руши било какав покушај ауторске динамике у причи, која тече равно као она линија на монитору умирућег пацијента, све до трагикомичног краја са бомбом и самоубиством старе, али посрнуле школске љубави наше хероине.

Очајан сценарио, просјечна или лоша глума, понеки убједљив бљесак акционе кореографије просто нису довољни да сакрију оно што филм “Окидач упозорења” суштински јесте, а то је филмско отјелотворење оне народне пословице, да се пуне пушке плаши један, а празне двојица, онај испред ње и онај ко је држи у рукама. У овом случају, не би требало ни наглашавати да је празна пушка у рукама госпођице Паркер, без обзира чији је прст на окидачу.

Оцјена 2

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.