Миодраг Радоњић, глумац, за “Глас Српске”: Криминал није промијенио Баћу из Миријева

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” глумац Миодраг Радоњић, који тумачи једног од главних и публици омиљених јунака у популарној франшизи “Јужни ветар”. Такође, он је, уз Милоша Биковића, и један од продуцената овог остварења.

- Као дете сам живео у предграђу Београда, у насељу Коњарник које је близу насељу Миријево, одакле и почиње ова прича. Нисам се дружио са ликовима као што је Баћо, него сам просто имао додир са њима - додао је Радоњић.

ГЛАС: Како коментаришете то да је Баћин лик, иако је антијунак, постао омиљен код публике?

РАДОЊИЋ: Он је у суштини слојевит јунак, поготово ако посматрамо континуитет његовог развоја од првог филма, па серије, која га је приказала из различитих углова, до овог филма који је наставак. Баћа има и тамну, али и светлу страну с којом се многи људи идентификују јер у себи садржи безазленост. С друге стране, он поседује и неку врсту части и поверења, наравно у његовом систему вредности. Он кад да реч, он ће и да је одржи. Такође, у односу Мараш и Баћа, он је одан пријатељ и ту оданост он тумачи у свом систему вредности. Ипак, све су то карактеристике које људи у својим животима прижељкују и теже им, али би било пожељно да то буде у здравом систему вредности, а не у погрешном. Људи препознају да је одан и то је вероватно разлог што су се везали за њега.

ГЛАС: Споменули сте пријатељство Мараша и Баће. Будући да сте Биковић и Ви тандем, како функционишете на сетовима и мимо њих?

РАДОЊИЋ: Ми се познајемо дуго, заједно смо студирали у истој класи. Свашта смо прошли заједно и приватно и професионално, тако да имамо велико поверење један у другог. У том смислу се даје и могућност дискусије око сцене, реплике и другог. То је важно, јер се често дешава да колега нешто неће да ти каже или ти каже бираним речима, суздржано, да те не би повредио. И не само да не би увредио, него неким коментаром можеш да блокираш колегу као партнера и да изазовеш да се он осетити несигурно. Тога код нас нема управо због поверења. То је један од разлога зашто се показало да је наш тандем функционалан и веома прихваћен код публике.

ГЛАС: Како коментаришете критике да филм негативно утиче на млађе генерације јер им свијет криминала чини примамљивим? Да ли је то погрешно размишљање, јер је овдје ријеч ипак само о филму?

РАДОЊИЋ: Постоји јасна граница између реалности и фикције, чак и када си млад човек, ти то врло јасно видиш и осећаш. Живимо у свету у којем интернет влада животима људи, у свету у којем млади људи могу да пронађу све на интернету и онда се неко бави тиме да један филм који долази из области уметности и културе лоше утиче на било кога. Сви смо обожавали Тонија Монтану, па нико није узео калашњиков и ишао да пуца.

ГЛАС: Када се уђе у тај свијет криминала, да ли је могуће изаћи из њега у неком тренутку?

РАДОЊИЋ: Мислим да је то јако тешко. Сигурно да је могуће, чак знам за неке случајеве који јесу успели да изађу, али док год си жив, ти ниси изашао. Ти не можеш да знаш да ли ће нека казна или освета да те стигне можда чак и десет година после. То је изузетно тешко, о томе су сведочили и велики страни филмови да је готово немогуће. Рецимо “Goodfellas” у којем јунак на крају изговори читаву поенту у камеру, када каже да би све то што има, кућу, богатство и све дао за пет минута оног свог бившег живота.

ГЛАС: Споменули сте како нам је све доступно на интернету. Чини нам се да имамо потпуну слободу и могућност да свако каже оно што мисли. Шта је оно што нама у овом друштву недостаје, иако нам се чини да нам је све на дохват руке?

РАДОЊИЋ: Не мислим много позитивно о овом нашем друштву, при том не мислим само на Србију и бившу Југославију, мислим на цивилизацијски моменат у којем се ми налазимо као људска бића, јер крајње је упозоравајуће за нас питање где иде овај свет. Недавно сам постао родитељ, и врло сам забринут шта ће бити са мојом децом за тридесет или педесет година и у ком правцу иде овај свет. Та премисао да ми живимо у некој демократији је бесмислица коју су пласирали капиталисти. Капитализам је само променио термин робовласничког друштва у то да ми све имамо и да нам је све дозвољено. А то није тачно. Ти сада више ниси роб него си потрошач, а то је исто. Иста је релација, тако да никакву слободу ми као људи нисмо изборили, нити ми живимо у некој слободи. То је тако и у Америци и свуда на свету. Ако постоји свет у коме треба да се плати сто милиона долара за лек за дете које умире, такав свет не треба да постоји, пошто тај лек није воћка која расте на Новом Зеланду па је јединствен. Тај лек је направио човек, а наплаћују га сто милиона.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

РАДОЊИЋ: Радим на неколико пројеката. Са представом “Аудијенција” требало би ускоро да дођемо у Бањалуку. Такође, треба да снимам нови филм “Индиго кристал”. То је врло занимљива ствар на граници психолошке драме и неког кримића. Томе се јако радујем.

Мадона у Књажевцу

ГЛАС: Да ли можете да подијелите с нама неке анегдоте са снимања?

РАДОЊИЋ: Ево једна која је мене много изненадила. Снимали смо филм у Књажевцу, а тамо има један мост поред којег је хотел. Први пут кад сам дошао тамо са екипом да снимам било је 300 клинаца који су стајали на том мосту, гледали и тражили нас. Био сам шокиран, баш сам рекао ово ме подсећа на то да као долази Мадона у Књажевац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.