Милутин Петровић, режисер, о свом новом филму “Нечиста крв - Грех предака “: Глобални свијет је попут аждаје

Бранислав Предојевић
Петровић: Глобални свијет је попут аждаје
Foto: Промо | Петровић: Глобални свијет је попут аждаје

Грех није неки предмет који се преноси са колена на колено па га можеш бацити, закопати или спалити. Грех предака је на пример страшно осећање које осетиш у својим грудима док гледаш на филму шта неко ради.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” београдски режисер Милутин Петровић, говорећи о свом новом филмском остварењу  “Нечиста крв - Грех предака”.

- Нема лаког начина да се раскрсти са тим теретом за који нисмо криви, али нам његова тежина пада на наша леђа и душе, што је записано давно у Библији. Радован Хиршл ми је причао да хероин може да делује у људском организму зато што ми у себи имамо молекуле истог састава, тако да организам препознаје ту хемију и има рецепторе за хероин који се убризга у крв. На жалост оних који мисле да само што нисмо открили све, ево сад ће научници, само што нису, на њихову велику жалост они који су писали причу о изгнанству из раја и о Каину и Авељу нису били глупи, примитивни и неинформисани, већ велики мудраци надахнути оностраним увидом у ствари - каже Петровић.

ГЛАС: Прије 21 годину у филму “Земља истине, љубави и слободе” дали сте велики омаж Војиславу Нановићу. Данас промовишете филм снимљен по сценарију Војислава Нановића инспирисан дјелом Боре Станковића?

ПЕТРОВИЋ: Па баш у том филму “Земља истине, љубави и слободе” убацио сам и део из мог омиљеног филма “Конан Варварин”, редитеља Џона Милијуса, у коме Конана питају шта је најважније на свету, а његов одговор је нешто типа “уништити непријатеља и слушати нарицање његових жена”. У филму Воје Нановића, а уједно и у нашој народној причи о Небојши који је победио Баш-Челика на исту метафизичку питалицу тачан одговор је: најоштрија је истина, најјача љубав, а најлепша слобода”. Доста различит поглед на свет, зар не? И неко као што је Нановић, дакле човек који нам је овај аманет пренео у ЏЏ век, од мене је заслужио пажњу вредну оној која се даје апостолима. Била је та прича о сценарију који је писао по делима Боре Станковића и који је изгубљен. У мојој глави је то било као да сам монах који је чуо да ту негде постоји изгубљено јеванђеље апостола Петра. ОК, вероватно претерујем, али што се филма тиче, заиста смо пронашли једну изгубљену причу која нам је требала да појасни неке ствари.

ГЛАС: Станковић и Нановић, осим умјетничке генијалности, нажалост, дијеле и сличну судбину одређене неподобности у времену у којем су живјели и стварали?

ПЕТРОВИЋ: Знате ону причу како се гаји енглеска трава - шишаш, заливаш, шишаш, заливаш и тако триста година. Код нас нема две генерације једне породице, а да нису идеолошки сукобљене, да није био неки преврат између времена деде и унука. Мало смо ми криви за то, а мало и клета судбина овог простора где прсте гурају ти што триста година раде једно те исто и експерти су за шишање народа и заливање ђубрета. На такве “преврате” су у својим животима налетели и Бора и Воја. Бора у “првоборачки” налет солунаца после пакленог првог рата, а Воја у наводну дестаљинизацију маршалове прћије. Познато ми је то и лично, зато што ја, Милутин Петровић, сад после ових наших ратова када су поново ту неки првоборци,  који одређују ко је прави Србин, а ко издајник, дакле већ деценијама служим као врећа за ударање сваком ратном профитеру и дупеувлакачу, ономе ко је тренутно на власти.

ГЛАС: Ваш филм је обучен у рухо историјског спектакла и жанровског филма или, како га ви називате, “Истерном”, али у суштини иза тога се крије трагедија као мајка свих жанрова, прије свега оличена у лику Хаџи-Трифуна?

ПЕТРОВИЋ: Да, вероватно сте у праву. “Нечиста крв” није комедија. Онда је вероватно трагедија, бар судећи по понуди оних глумачких маски. Шалим се, нисам ја то тако размишљао. Када правите филм, ви се бавите стотинама неких закрпа и шрафова и не знате где вам је глава. Што кажу боксери, сваки план престаје када добијеш први ударац у главу. Свакако нисте баш у прилици да теоретишете. Али много ми је драго што видим да има пуно паметних људи који у филму виде те слојеве.

ГЛАС: Упоредили сте класични стил снимања свог филма са идејом снимања акустичног албума у времену дигиталних зидова звука. Мислите да су исконске емоције затрпане под поплавом безбројних експерименталних стилова.

ПЕТРОВИЋ: То се каже, увек гори поквари бољег. Тако је и класични Холивуд, установитељ целог нашег језика којим говоре покретне слике, дакле узор и учитељ сваког филмаџије, сада постао жртва лошег укуса разних провинцијалних превараната. Под фирмом борбе против глобализма и америчког империјализма узгајане су свакакве будалаштине, а често и наказности. Као, “Битлси” или Бетовен су вредности глобалистичког погледа на свет, па треба да слушам неке болиде који дувају у лист да би био политички подобан француским первертираним трендсетерима. Свет је једна аждаја, један Баш-Челик под чијом власти ја морам да живим ево већ јако дуго. Тако да о “Нечистој крви” врло нескромно мислим да је један велики подухват, скоро па неки устанак.

ГЛАС: Били сте недавно оштри према романтичарима, стиче се утисак да су нашкодили бројним генерацијама својим црно-бијелим виђењем свијета?

ПЕТРОВИЋ: У ствари не црно-белим него ружичастим. Када кажем романтичари, не мислим на Шопена, него на оне који сложеност света своде на сопствени интелектуални капацитет, дакле на глупост, а све правдају наводним емоцијама. А у ствари увек су слугерање које праве топовско месо од наше деце. Види нас дивне, ајде да побијемо оне зликовце! А када крене крв, они певају о крви као да је шампањац у порнићу. Одвратни су ми људи који мисле да постоје неки МИ који смо супер и неки ОНИ којима треба истребити децу. Ретко ко зна да је Филип Вишњић био као неки путујући блуз гитариста, који је ишао од места до места, забављао народ и тако зарађивао за живот. И ретко ко зна да је имао репертоар и за Србе и за Турке. Када дође у турско место, онда има песме у којима је Муја Кесеџија бољи од Марка. А Вук је записао ове наше верзије. И онда се од наслеђа једног таквог генија и шмекера какав је био слепи Вишњић прави одвратна пропаганда којом се бодри убијање. Е то вам је она горепоменута трагедија.

ГЛАС: Џон Хјустон је једном приликом рекао да он не зна за “добре филмове, које људи нису хтјели гледати”. Колико Вам је важна реакција публике?

ПЕТРОВИЋ: Сликари сликају, а галеристи се баве пласирањем слика. Џон Хјустон је један размажени, несташни син највећег и најуспешнијег галеристе филма, који се зове Холивуд и дубока држава Сједињених Држава Америке и још неких јатака. Тако да је њему било лако да прича шта год хоће, када се зајебавао на јаслама екипе свога тате. Упркос свему томе Џон је један од највећих и углавном је увек у праву када нешто каже. Филм је један нови језик, варијација оног језика “на-почетку-беше-реч”, који нам је омогућио да свет постоји. Језик је дар због кога постоји свемир јер да нема појмова, не би било ни атома ни галаксија. Ми видимо, ми мислимо, ми се науком бавимо кроз појмове, кроз речи којима мислимо, видимо, чујемо... Важност језика је неизрецива. Део онога чему језик служи је комуникација, тако да је заиста бесмислено бавити се језиком, а не хтети да комуницираш са другим бићима. “Нечиста крв” је прича која је прављена да је људи гледају у биоскопу и размишљају о свему око себе.

Не волим реалност

ГЛАС: На велика врата враћате сензуалност и еротику у домаћи филм, у којем се посљедњих година секс углавном приказивао као извор јефтиног хумора и још јефтиније порнографије?

ПЕТРОВИЋ: Гледајући многа наша остварења стално сам мислио, господе боже какав ли је приватни живот ових људи када су решили да баш ово стављају у свој филм. Кад тако нешто гледамо, моја жена каже - немој више никада ове људе да нам пушташ у кућу. Некад покушам о томе да причам, па ми људи кажу да то глупо и ружно наводно има везе са неком реалношћу. Е па ја не волим реалност, волим Мерилин Монро и Силвију Кристел. Реалност сем што не постоји, није довољно занимљива да би ушла у филм. “Веће од живота” то је дефиниција онога што се гледа на великом платну. А посао нас у ликовној уметности је да знамо шта је лепо, а шта није. Та вештина је мало заборављена у време владавине тих шмираната наводне реалности. Стварно имаш утисак да многи који се данас баве филмом уопште не капирају ту категорију - лепо. То је као застарело, нешто чиме се баве глупи, лоши сликари... Они лоши од Леонарда до Модиљанија и Ворхола.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана