Милош Биковић, глумац и продуцент, за “Глас Српске” о филму “Јужни ветар: Убрзање”: Марашу је моћ одузела контролу над животом

Сада је дефинитивно била другачија прича, имали смо далеко боље продукцијске услове, али и већи креативни изазов пошто је требало надмашити први филм, испунити велика очекивања публике и направити корак напред без којег, по нама, није имало смисла снимати наставак. Трудимо се да се мењамо, да продукцијски, сценаристички, режисерски, глумачки напредујемо и да од једног малог филма, од којег нико ништа није очекивао, направимо светски пројекат.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” Милош Биковић, глумац и продуцент филма “Јужни ветар: Убрзање”, говорећи о томе колико је снимање наставка било продукцијски и креативни изазов за цијелу екипу и објашњавајући у ком смјеру иде лик Мараша.

- “Убрзање” је жанровски померено ка акционој авантури, мада и даље постоје елементи крими-трилера, али је филм у ритму и динамици убрзан, много је више акције и ликова уграђено у причу. Не би имало смисла правити филм који нема тај помак и промену, већ само испразно јахати на том таласу успеха и популарности, без свежих идеја и креативног узбуђења за нас и публику. Мараш је сада нов лик, налази се у другачијој ситуацији. Овде га први пут видимо у ситуацији да што више има моћи, има мање контроле. Што брже иде, реалност му брже измиче. Сада он не игра игру, већ игра игра њега - каже главна звијезда сада већ феномена познатог као “Јужни ветар”.

ГЛАС: Колико је лајтмотив трагичног односа очева и дјеце важан као креативни мотор радње “Јужног ветра”?

БИКОВИЋ: “Јужни ветар” је од почетка филм о породици, само што је у првом делу тај мотив био мало у другом плану, док је у овом филму то доста јасније истакнуто. Покварене везе очева и синова, ти лоши породични односи су корен из којег израста то зло и тај криминални пут којим крећу главни јунаци. Он почиње у детињству већине ликова, мења им карактер и судбине, води их у насиље и трагедију, а завршава се некад симболичним, а некад стварним убиством деце од стране очева и обрнуто.

ГЛАС: Лик Мараша у овом филму је постављен из другог угла, рекао бих много више драмског него акционог. Он није више клинац, мангуп који се игра брзим аутима, већ је доста трагичнија личност, постављена између оног што јесте и оног што би желио да буде?

БИКОВИЋ: Јесте. Он се налази разапет између оног што јесте и оног што би желео да буде, али још више између тога и оног што мора да буде! У првом делу он је био продукт своје мрачне жеље, амбиције и неког ината према оцу, систему и правилима, свему томе што га је на неки начин гурнуло у тај свет насиља и криминала. Овде се он већ налази дубоко у том свету и схвата да ће га тај талас поклопити и прогутати. Мараш у другом делу схвата да мора убрзати да би престигао реалност.

ГЛАС: Колико је Марашев лик близак Вашем животном искуству и одрастању, јер сте се врло млади упустили у професионалне воде, наравно, филмске, а не криминалне?

БИКОВИЋ: Слично је то донекле (смијех). Дефинитивно ме је привукао добар сценарио, али сам схватио током рада да је Аврамовић сјајан режисер, који тачно зна шта хоће од ове приче. На првим разговорима то ми је била супер идеја, али нисам имао неки специјални осећај у погледу улоге. Ипак, читајући сценарио схватио сам да је Мараш много више од обичног акционог јунака, да има драмски потенцијал и да ми нуди искорак у глумачком смислу и да себе видим у његовом лику. У Русији ме виде као глумца у комедијама, овде сам славу стекао играјући у спортском филму “Монтевидео”, а ово је било нешто сасвим треће и мени је благослов што сам добио прилику да додатно изградим дијапазон улога.

ГЛАС: У посљедњих 16 година стигли сте до невјероватних 47 улога, седам продуцентских послова, рекламе, компанија за анимиране филмове. Намеће се питање како стижете и чиме плаћате цијену?

БИКОВИЋ: Временом и приватним животом. Немам их. Углавном. Ух. Остао сам мало затечен овим питањем. Да ме је неко питао, не бих знао да је толико. Могу само рећи: “Хвала Богу”. Искрено, нисам као млад глумац замишљао овакав пут, мало сам другачије то видео, али Бог је изгледа имао друге планове и само могу бити захвалан на томе.

ГЛАС: Руска кинематографија била је у расулу деведесетих, данас је то врло озбиљна индустрија. Који је рецепт за успјех српског филма из угла човјека који ради озбиљан посао испред и иза камере?

БИКОВИЋ: Промене су у току. Много се сада снима код нас. Једна хиперпродукција, што је, по мени, јако позитивна ствар. Квантитет ће породити квалитет. Учи се. Размењују се искуства. Занатски напредујемо. То је јако позитиван сигнал и промена. Појавили су се озбиљни играчи на тржишту. Тражи се садржај и постоји публика за њега. Хвала Богу, имамо талента више него довољно. Уз озбиљан рад, ширење тржишта, јачање продукције, имаћемо прилику да гледамо у следећих десет година јако добре ствари. Некада се на велики филм чекало по пет или десет година. Сада имао само ове године “Тому” и “Јужни ветар”, озбиљне биоскопске хитове, а то је подстицај за друге ауторе, који у овом тренутку брусе занат и стичу искуство.

Шмајсер

ГЛАС: Да ли је њемачки шмајсер, који Мараш користи у сценама обрачуна у Бугарској, случајност или мали омаж “партизанском филму”?

БИКОВИЋ: Оружје је изабрао Милош Аврамовић, он је ту био као неки диригент који избором оружја на неки начин одређује “звук” или карактер јунака, који га носи. Верујем да то јесте и нека врста малог омажа Жики Митовићу, као што је, рецимо, Врановац омаж Живојину Павловићу, и да су шмајсер и револвер, као оружје 20. века употребљено у 21. веку, на неки начин порука о Милошевом виђењу Марашевог карактера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.