Милан Марић: Због Томиног носа сам покупио фрустрације, али ми је користио

Био је велики изазов, али нисам хтео да се предам пред једним гуменим носем

Милана Марића сам позвао да ми буде гост у оквиру серијала “Хајде да причамо…”, који се једном мјесечно догађа у Пароброду, јер је на неки посебан начин обиљежио ову годину. Не само због главне улоге у  филму “Тома” већ и због тога што овај 31-годишњи глумац може да буде пример многима и због понашања на друштвеним мрежама, начину на који износи ставове о горућим друштвеним темама, али и због добрих вибрација, које шири гдје год да се нађе.

Занимало ме је како се осјећа послије завршене бисокопске диструбције и ишекивања премијере на РТС-у 1.јануара.

-Ја сам још увек у чуду. Сад сви кажу:“Ми смо знали да ће то бити велики хит.“ Е, нисмо знали. Нема ниједног снимајућег дана да нисам био тамо. Испратио сам цео процес од почетка до краја. Тренутак у коме смо почели да снимамо био је у време јаког таласа короне прошле године када се није знало да ли ћемо сви да помремо од оног вуханског шишмиша. Био је март када ме је Драган Бјелогрлић позвао и предложио да размотримо идеју да играм Тому. Ми се нисмо познавали, никада нисмо разговарали пре тог кастинга. Тада сам био у карантину јер сам се вратио из иностранства па сам био потенцијална опасност по безбедност земље. Набили су ме у кућу 28 дана. Драган ми је послао три сцене из филма за кастинг. После неког времена сам дошао на кастинг и врло брзо су донели одлуку да ја играм Тому. Када сам добио улогу онда је кренуо хаос у мојој глави, схватио сам шта сам сам себи урадио, отворило се једно ново поље:„А како ћу ја ово? Не умем да певам. Певам за своју душу, али нисам неки певач. Мало смо другачији и физички.“ Читам сценарио, видим има доста певања и питам се:“Милане, шта ти је ово требало?“ Али, тада је већ било готово.  Нема назад, него улећи па пуковник или покојник, наводи Марић за Nova.rs

Марић каже да му је ово јединствено искуство јер су припреме за филм изгледале као позоришне пробе. То је свим глумцима помогло да схвате о чему заправо праве филм и ко је тај њихов Тома.

-И све је то некако текло, али ту има још једна зачкољица, јер је поред филма снимала се и серија која има потпуно другачију драматургију. Неће се од филма правити серија. Иначе, нисмо знали да ли правимо емотиван филм јер док радиш ти то не можеш да знаш. Потребни су људи који то гледају да би знао је ли емотиван или није, јер може да се деси и да скренеш погрешно. С друге стране опасност са емоцијом је као и са хумором. Када испричаш виц ако није одмах смешан нема шансе да га начиниш смешним. Ако га причаш трећи пут само постаје све непријатније и сви желе да нестану из просторије. Е, тако је и са емоцијом. Не можеш неког да натераш на то, постоје филмски трикови и можеш у неком тренутку да се послужиш атмосфером, музиком, камером, али ништа није гарант. Радни наслов филма је био „Шта је то у мени што се зове туга.“ То је Томина песма, за коју смо накнадно сазнали да је написао као јако млад, када је имао 20-так година а да је снимио међу последњима.

То су сазнали од Томиног брата Новице.

-Новица је тек негде на пола снимања почео заправо да се отвара. Када смо кренули да разговарамо са људима о Томи, сви су углавном причали неке анегдоте, а  ја са анегдотама не могу ништа. Онда су износили неке импресије, али ми нико није давао материјал с којим могу да радим. Тек после два месеца снимања, када смо већ увелико ушли у процес, Новица нас је посетио на снимању. Погледао је шта радимо и рекао је:“То је то.“ Код Новице није било фолирања. Гледао је сцене које смо снимали на ВМА, које су мени биле ужасно тешке за снимање. И онда је Новица кренуо да се отвара, почели смо да сазнајемо неке суштинске ствари о Томи. Има та прича  када је као младић украо ћалету златне зубе да би отишао из села. Украо је златну протезу, штековао је негде у кући и онда је „утопио“ да би отишао у Лековац. То су приче које нису само на нивоу анегдоте него откривају и карактер.

Милану су овакве приче, лијепе или мање лјепе, користиле док је градио Томин лик да потврди неке сопствене слутње о великом пјевачу.

-Негде сам знао да је тај нејгов живот био страшан. Бити Тома није било лако. Ми овде имамо порив да романтизујемо пијанство и кафану. У стилу:“Јао, види мушкарац пије, баш је сладак.“ Е, ту ништа није слатко. То је врло опасна, зајебана дисциплина која кошта и ту особу и све људе око њега. Занимало ме је одакле иде та огромна количина аутодеструкције са све тим божанским талентом који је имао. Отакле истовремено толика аутодеструкција и огромна жеља за животом, клинч те две струје које су потпуно супротне. То делује занимљиво, као мистериозно, а иза тога нема ничег мистериозног, суштинки стоји сам једна несрећа, углавном. А у несрећи нема ничег мистериозног. То како ми фарбамо нашу несрећу је мистериозно, а она је суштински банална. Она је само несрећа. Начин на који је стварао песме, како их је правио и износио је посебан. Да је рођен у Француској одмах био постао велики шансоњер, а овде је његова прва плоча проглашена за шунд.

Одговарајући на питање колико га дотичу критике да маске у филму нису добре, да Томин нос дјелује вештачки, Милан каже:

-То је сасвим легитимна примедба. Иначе немам проблем са критиком, имам проблем са злонамерном критиком. Доста критика о „Томи“ је било злонамерно, а знам и због чега, али не бих о томе, небитно је. Да ли је то могло боље? Јесте. Да ли је могло и горе? Могло је. Тако нешто се први пут радило код нас,  немамо искуства са тим стварима. Урадили смо најбоље што можемо и некако сам поносан на цео тим. Ови којима се не свиђа нек лепо напишу сценарио и сниме филм о Томи. Ми смо чак и хтели да доведемо људе са стране који имају више искуства са тим стварима, али то је био  период короне када нико не жели да мрда из своје земље. Људи који раде маску су нам отказивали говорећи да ако померимо снимање да ће доћи. Али ми смо већ кренули са радом и ту није било повратка. Наша одлука је била – идемо. Је л' не ваља нос? Не ваља нос. С друге стране ми је био користан јер ми је физички сметао. Сваки пут када бих се погледао у огледало видео бих неку другу особу која ми се није свиђала. Онда сам због тога покупио доста фрустрације и нервозе. Због тога што нос није залепљен како треба или што је било вруће, а снимали смо и на 45 степени. Дешавало се да ми у пола кадра спадне нос. Али сам схватио да све то што је била сметња да је корисно јер и том човеку је вероватно његов нос сметао. Онда сам себи рекао:“ Дај искористи то, немој то да одбацујеш.“ Био је велики изазов, али нисам хтео да се предам пред једним гуменим носем. Многи су ми рекли да се тај нос наравно примети, али после пет минута филма ти га више не видиш. Ирелевантан је, прихватиш га.

Резимирајући успјех овог филма, Марић додаје:

-Биће бољих филмова, биће горих филмова, али оно што је важно овај филм је направио посебну емотивну везу са људима који су га гледали. И то превазилази сва наша кинематографска мерила. Он је у људима пробудио нешто да су се враћали поново да га гледају јер су се осећали безбедно у мраку биоскопске сале, са огроним платном које те некако прогута, звуком који долази са свих страна и људи су имали потребу  да се пусте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.