“Лажни убица” (2024): До краја у добру и злу

Да буде занимљивије, он се у поменутом филму, за који је сценарио писао главни глумац у филму, талентовани Глен Пауел, далеко боље снашао на новом терену ноар кримића, него на добро познатој територији вербалне комедије којом се бавио у већем дијелу сопственог опуса. 

Наиме Линклејтер комбинујући комедију, ноар и драму, креира причу у којој Пауел глуми Гарија Џонсона, усамљеног професора који држи до строгих принципа и који ради као лажни убица у полицијској управи у Њу Орлеансу. 

Природно талентован да се прилагоди различитим околностима и личностима да би се приближио очајним људима који се надају да ће уз његову помоћ моћи да се освете својим непријатељима, Гари упада на морално сумњиву територију када га привуче један од потенцијалних криминалаца, прелијепа млада жена по имену Медисон у фантастичном тумачењу Адрије Ајроне. 

Када се Медисон заљуби у једну од Гаријевих личности као убице, мистериозног и секси Рона, њихова страсна афера покренуће ланчану реакцију претварања, обмане и подизања улога, у којој се врло брзо топе границе истине и лажи, али и добра и зла.

Филм без већих проблема функционише течно и глатко, глумачки тандем расипа евидентну међусобну хемију на све стране, камера с лакоћом комбинује натурализам и гламур, зависно од потребе и публика је врло брзо увучена у свијет егзистенцијалне ноар комедије о идентитету кроз низ сексепилних и забавних сцена. 

Да буде занимљивије, сам заплет је дјелимично инспирисан истинитом причом новинара Скипа Холандсворта, коју су Линклејтер и Пауел преточили у духовит сценарио, који лако држи пажњу, осим када Линклејтер почне лутати у његовој режисерској адаптацији, покушавајући беспотребно да жанровске обрасце обогати бекграундом независног филмаџије, да би дао свом остварењу додатну умјетничку тежину. 

Што је њему на папиру вјероватно дјеловало као добра идеја, али проблем је извођење, у којем филм далеко боље изгледа и функционише када се држи стандарда кримића и комедије, него драме о замјени идентитета и моралним дилемама појединца у ери ерозије друштвених односа.

Простије речено, када Пауел глуми опасног убицу Рона, врбујући несрећнике који су одлучили да правду узму у своје, тј. руке убице или експлозивно кокетира са Медисон, Линклејтеров филм ради као швајцарски сат, када он одлучи да држи конфузна предавања о животу и односима, кроз тон досадног професора Герија Џонсона, филм губи замах и постаје, да будемо отворено јасни, досадан.

Да буде горе, Пауел, један од талентованијих глумаца своје генерације, ни близу није увјерљив као Џонсон, док као Рон бриљира на екрану, а уз свесрдну помоћ сексепилне и талентоване Ајорне, екран у њиховим заједничким сценама дословно гори од емоција. 

Ипак, колико год се глумци трудили да извуку овај симпатични мултижанровски пакет, он на своју штету неколико пута губи наративни ритам, посебно у средњем дијелу филма, док ноаровски расплет срећом у финалу, колико-толико враћа ствари на прави колосијек. 

Једноставно, када већ на платну имате харизматични пар, који чине лажни убица и фатална заводница, пустите да њихова акција и интеракција говори за себе, без сувишних вербалних филозофирања, јер у филму који прелази путању од комедије преко романтике и трилера до филозофске студије о људској способности није тешко погодити шта ће се публици највише допасти. 

Да мало помогнемо, филозофска студија сигурно није, посебно када Мадисон добије својих пет минута за демонстрацију талента жене, због које се губи глава, а камоли појам добра и зла.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.