Култни филм “Птице” 60 година од премијере: Ка­д Хичкок и природа узврате ударац људима VIDEO

Филм британског мајстора трилера заснован је на истоименој краткој причи из 1952. године књижевнице Дафне ди Морије и фокусира се на низ изненадних и необјашњивих напада птица на становнике градића Бодега у Калифорнији током неколико дана. Сам почетак сценарија дјелимично је заснован на истинитој причи о нападу птица на мало рибарско село, гдје су се галебови забијали у прозоре кућа и аутомобила. Касније је откривено да су узрок цијелог напада биле отровне алге, али то људи у оно вријеме нису знали, а Хичкоку је све послужило да направи алегорију о ситуацији кад се природа и њени дијелови окрећу против препотентног човјека, као и о анксиозном периоду ишчекивања велике катастрофе уз бројне алегорије на хладни рат и параноју тог времена.

Мир па терор

Саме “Птице” су биле амбициозно постављен корак, након једнако тријумфалног филма “Психо” из шездесетих, и да буде занимљивије, и данас једнако успјешно чува репутацију једног од најважнијих хорор филмова икада снимљених, чак и ако је његова репутација закомпликована Хичкоковим мизогеним третманом његове звијезде Типи Хедрен. Међутим, као филм, то није само један од најомиљенијих радова британског мајстора већ и једно од остварења које ће у великој мјери измијенити основе жанра. Филм почиње као необавезна романтична комедија у којој пратимо згодну Мелани Данијелс (Хедрен), друштвену особу из Сан Франциска која одлучује да побјегне из града након мистериозне јавне срамоте. На свом путу упознаје згодног, али хладног Мича Бренера (Род Тејлор) и одлучује да га прати до његовог родног града Бодега у Калифорнији, гдје се изненада нађу под ударом птица које тероришу становнике, што Хичкок претвара у језиву симфонију напетости и страха.

Суштина генијалности филма “Птице” јесте у томе што његова ужасавајућа, скоро апокалиптична прича почиње на лаган и необавезан начин из којег је тешко наслутити језив расплет. Први чин поставља тиху романсу између Мелани и Мича, двоје људи које спутава властита несигурност и потиснута сексуалност, да би потом у другом дијелу, када напади птица почну, први дио филма дословно био заборављен, јер лични животи двоје јунака више нису важни. Прецизније, ниједан од великих људских проблема у филму није важан, од љубави преко породице до посла. Они су, просто речено, безначајни пред силовитом бројношћу напада и учињени су безначајним пред оним што би могла бити апокалипса манифестована у окрутном и равнодушном нападу природе. Наиме, изненада се улоге окрећу па сад, умјесто птица у кавезу, људи су затворени у својим кућама и плаше се за своје животе, док птице господаре градом. Хичкок је одувијек био мајстор изненађења и мистерије, тако да је желио да понуди што мање одговора публици, коју би спорим током и триковима у монтажи навео на опуштање, а онда би послао јато бијесних птица претварајући филм уз помоћ музике и сјајних визуелних рјешења у експлозивни котао напетости. Филм је у свом оригиналном сценарију имао још десетак страна, које је Хичкок одбио да сними остављајући већ истраумиране гледаоце тамо гдје прича и званично стаје, у постапокалиптичној сцени током које људска породица креће да се повлачи окружена безбројним птицама и препуштајући мјесто побједнику. Наводно му се толико допадао тај отворени крај да је дуго времена и одбијао да остави написано “Крај” на завршној шпици.

Многи сматрају овај филм првим еколошким хорором, у којем из птица и њиховог бијеса проговара планета Земља, која креће у освету за све оно што јој је људски род урадио. Други, међутим, повезују овај филм са самим тренутком кад је снимљен, а то је хладни рат. Само неколико месеци прије премијере била ја кубанска криза и свијет је био на ивици атомског рата. Страх је био на врхунцу и свака могућа непознаница, попут, рецимо, напада птица би довела до панике. Трећи су нашли причу о репресивној сексуалности, гдје двоје љубавника не добијају шансу од стране затуцане средине, што се провлачило кроз друге радове Хичкока. Филмски критичар Ендрју Серкис тврдио је да је тема филма самозадовољство људског рода, као што је редитељ изјавио у безброј наврата.

- Љупка плавуша Мелани се досађује, а самоправедни адвокат Мич хвали се арогантном сензуалношћу, док се његова бивша вјереница Ана дави у самосажаљењу, а његова посесивна мајка Лидија гуши се у страху од усамљености. Комплексни, врло несимпатични ликови са којима се треба борити, а публика почиње да се поистовјећује са становиштем птица, заправо нељудским гледиштем - рекао је Серкис. Оно што је данас свима јасно, у филму је Хичкок, стари чудак и мизантроп, навијао све вријеме за птице, а не за људе, како је то лијепо објаснио критичар Филип К. Шер.

 - За Алфреда Хичкока је одувијек важило да мрзи своје глумце. Мислим да би након овог филма свима требало да буде јасно да се не смијемо ограничавати само на тај позив, већ да је потпуно јасно да редитељ мрзи све људе подједнако - рекао је Шер. И то је прилично уочљиво јер Хичкок и сценариста Еван Хантер у више наврата поткрепљују филмске теме људске неозбиљности сурово их третирајући са евидентним потцјењивањем. Сваки пут када се напад догоди, његови ликови траже заклон од бијеса природе у објектима које је направио човјек. Ипак, без обзира на то да ли се ради о телефонској говорници или породичном дому, осветољубиве птице успијевају да уђу унутра и униште лажни осјећај сигурности човјечанства.

Када се покаже да је птицама теже побјећи него што би жељели, грађани залива Бодега почињу да се окрећу једни против других. Тражећи објашњења, неколико ликова окреће се празновјерју и религији. Пијани морнар је увјерен да је стигао библијски судњи дан, док преплашена Лидија криви Мелани, објављујући да је донијела смрт и ужас на кућни праг породице. У оба случаја Хичкок третира ове неиспуњене покушаје рационализације са терором и духовитим презиром.

Заслужена казна

Познато је да “Птице” не објашњавају зашто птице нападају, али није ни потребно. Све што треба да урадите је да погледате самоважност људских карактера да бисте разумјели зашто је природа одлучила да их казни. И птице то раде, изнова и изнова, све док ликовима филма не преостане ништа друго него да се препусте снази ​​мајке природе. За доказ, не тражите даље од еволуције Тејлоровог лика, на први поглед класичног мачоидног типа шездесетих, згодног и елегантног јунака, који на почетку брзо пожури у акцију и одбрани се од птица како би спасао нечији живот, али на крају је присиљен да тихо хода кроз море птица, свјестан да не може учинити ништа осим да се нада да неће напасти. Не само да птице присиљавају Тејлора, стереотипну мушку звијезду, да се стави на милост и немилост природи, већ га присиљавају да схвати колико је немоћан пред њом.

Познат као мајстор напетости и често третиран као отац жанра трилера, данас нема жанровског режисера који не наводи Хичкока као инспирацију.

У овом случају потпуно заслужно, јер су “Птице” имале невјероватно једноставну идеју и учиниле је апсолутно застрашујућом баратајући маестрално језиком филма, од слике преко глуме до звука. Не само да је то био велемајсторски курс у креирању поджанра хорора “Смртоносне животиње” већ је истовремено заувијек промијенио матични жанр, успјешно плашећи људе онако како је то природа чинила током миленијума људске еволуције, љепотом и снагом.

Статус

Филм је у почетку дочекан са подијељеним критикама, а неки критичари чак су тврдили да је то најгори од свих Хичкокових трилера.

Филм је ипак свој култни статус оправдао нешто касније, кад је имао своју телевизијску премијеру 1967. године и постао најгледанији филм на ТВ-у до тада, збацивши са првог мјеста “Мост на ријеци Квај”. С временом углед филма се знатно побољшао у данас важи за ремек-дјело којем су поштовање одавали режисери попут Федерика Фелинија, Акире Куросаве, Џона Карпентера и Гиљерма дел Тора. На сајту “Метакритик” има оцјену 90 од 100, што указује на “универзално признање”. Филм је награђен од стране Америчког филмског института као седми на листи највећих трилера у америчкој кинематографији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.