Култни филм “Pink Floyd: The Wall” слави 40 година од изласка: Величанствена цигла у зиду поп културе
ЛОНДОН - Премијерно приказан у Лондону 1982. године, филм “Pink Floyd: The Wall”, у режији Алана Паркера, заснован на истоименом албуму, тада је започео свој четири деценије дуг пут до статуса култног мултижанровског дјела, чији утицај превазилази границе умјетности.
Албум “The Wall” био је у продавницама више од двије године када се у биоскопима појавила филмска адаптација Алана Паркера. Роџер Вотерес и остали чланови бенда, Дејвид Гилмур и Ник Мејсон, били су присутни на премијери, али не и Ричард Рајт, који више није био члан групе. Неколико мјесеци раније филм је представљен на Канском фестивалу, а Вотерс је, говорећи о пријему филма, био самоувјерен у свом стилу.
- Сигуран сам да сам видио Стивена Спилберга како прави гримасе код Терија Семела, директора “Ворнер броса”, када су се свјетла упалила, говорећи “Шта је ово, дођавола?”, док се Семел окренуо према мени и наклонио са поштовањем. Реакција “Шта је ово, дођавола?” била је прикладан израз за наш филм. Било је то нешто што нико никада раније није видио, спој живе акције, филма и надреалног свијета - рекао је Вотерс. Сам басиста, који је био најзаслужнији за писање, како албума, тако и филмске адаптације, никад није патио од скромности, али је у овом случају био у праву. Филм “The Wall” био је сесија психоанализе, ток свијести преточен у музику, који је на сцену брутално искрено поставио како личне опсесије својих аутора, тако и нарушене односе чланова групе и притисак публике на бенд, уз аутентичан визуелни стил.
Редитељ Алан Паркер био је обожавалац групе, па је ангажовао Скарфу и сниматеља Мајкла Сересина да преточе Вотерсову визију у филм, али је врло брзо снимање кренуло по злу. Стални сукоби са Вотерсом, немогућност да се живи снимци бенда уклопе у филм, те креативни сукоби ауторског тима, натјерали су Паркера да снимање опише као једно од најјаднијих искустава у његовом животу.
Филм је након премијере ушао у ограничену дистрибуцију, успјевши да заради око 30 милиона долара (са буџетом од 12 милиона), са врло помијешаним критикама, које углавном нису схватале мрачну и депресивну визију која је стајала иза филма.
Чувени критичар Роџер Еберт дао му је двије звјездице од четири могуће, уз помијешана осјећања у вези са квалитетом.
- “Зид” је запањујућа визија самоуништења и један од најстрашнијих мјузикала свих времена, али је ефективан. Музика је јака и истинита, слике су попут чекића, а рок херој није само размажени нарцис, већ стварна, трагична слика очаја овог нуклеарног доба - написао је Еберт.
Ипак, како је расла слава бенда, парадоксално додатно појачана раздором између Вотерса и остатка групе, филм је полако, али сигурно ширио свој култ. Прво код љубитеља групе, а потом и код ширег слоја публике, уз значајан допринос његове уникатне мултижанровске визије естетици поп културе, од филма, преко видео-игара и спотова, до саме музике. Четири деценије касније, мрачна визија о зидовима око људи није футуристичка метафора, већ све присутнија реалност, али филм дјелује једнако ефектно као и почетком осме деценије у сваком погледу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
