Посљедњи велики вестерн модерног доба: 30 година од премијере класика Клинта Иствуда VIDEO

У вријеме када је снимао “још један вестерн у каријери”, Иствуд је био свјестан своје митске позиције унутар филмске индустрије и модерне културе, односећи се према њој с лаким презиром константне демистификације путем брижљиво стилизоване ироније.

Избјегавајући замку маниризма Иствуд је уласком у режисерске воде почео у својим филмовима да реконструише сопствени мит. Тај процес започео је седамдесетих, а довео до врхунца у посљедњем великом вестерну модерног доба “Неопростиво”.

И када кажемо да је у питању посљедњи велики вестерн, он то и јесте, не само зато што је он и даље посљедњи вестерн који је добио “Оскара”, и тек трећи у историји филма (“Симарион” и “Плес са вуковима”), којем је то успјело, већ зато што је Иствуд њим потресао свијет филма на начин на који ниједан други вестерн није успио достићи у посљедњих 30 година.

Оно што се Иствуду такође не може оспорити јесте право и позиција да се бави реконструкцијом жанра који га је створио као глумаца, а потом и као режисера и продуцента. У њему је он, је уз помоћ сценаристе Дејвида Веба Пиплса, свој статус усамљеног безименог хероја, рођеног у шпагети филмовима Серђа Леона, буквално и метафорички срушио у блато, да би га из њега подигао још већег и сјајнијег, дарујући свијету величанствен филм и незаборавни лик Вилијама Мунија, лопова и убице, “озлоглашеног човјека необуздане нарави”, ком је Бог опростио гријехе, па зашто не бисмо и ми. 

Сам сценарио је Иствуд откупио десетак година прије снимања, али није желио да ради филм док довољно не остари за главну улогу. Филм је Иствуд посветио својим режисерским херојима Серђу Леонеу и Дону Зигелу, а сама продукција трајала је само 35 дана од августа до новембра 1991. године. Његов економичан стил снимања био је под утицајем Зигела, редитеља једног од Иствудових кључних филмова каријере, крими трилера “Прљави Хари” из 1971 . године.

- Дон је био момак који је могао да добије много на филму са малим буџетом и гледајући га покушао сам то да научим. Не снимам баш тако скромно као Дон, али добро планирам ствари - рекао је Иствуд, а судећи по резултату, занат је испекао врхунски, уклапајући брзину снимања и огољеност сета у мрачни, меланхолични  и ревизионистички тон остварења.

Главни јунак Вилијам Муни је остарјели бивши одметник који живи као скромни фармер свиња у Канзасу и подиже двоје дјеце, у причи смјештеној у 1880. годину. Једноставна искупљења и срећни животи не постоје ни на Старом западу као што Муни схвата када његова фарма почиње да пропада и да нема чиме да подиже дјецу. Он невољно регрутује свог старог пријатеља Неда Логана (Морган Фримен), бившег одметника, да се придружи њему и младом револверашу Скофилду Киду (Џејмс Вулвет) да зараде награду за смрт двојице каубоја који су напали и унаказили проститутку у малом граду Биг Виски у Вајомингу.

Метафизичка природа овог кастинга и мотива је јасна. Иствуд је направио своје име играјући морално флексибилне (ако не и потпуно бескрупулозне) револвераше шездесетих и седамдесетих, посебно у шпагети вестернима Серђа Леонеа, који од његових противника раздваја танка линија добра и зла, често мјерена брзином потезања пиштоља. Ипак, чак и по његовим стандардима, Муни је насилан човјек, који је по својим ријечима, убио скоро све што хода или пузи прије него што је одустао од насиља и алкохола и скрасио се уз помоћ своје покојне супруге.

Да буде занимљивије, током 90 минута Иствуд и остатак ликова води без јасног моралног компаса. Осветничке проститутке су храбре хероине све док не видимо да им је више стало до освете, него до патње своје унакажене пријатељице. Сурови, али на први поглед праведни шериф Мали Бил, биће приказан као насилни садиста, хладнокрвни џентлмен револвераш Енглез Боб, под батинама постаје цвилећа хрпа дроњака, док набријани јуноша Скофилд Кид након првог убиства схвата да посао револвераша није за кратковидог слабића танких живаца. Нико од њих није поштеђен Иствудовог суровог третмана, осим Неда, који је једини досљедан карактер у филму, али зато сконча под бичем Малог Била. Звучи сурово, али запад је био сурово мјесто, а ко је желио да опстане у њему, требало је да буде суровији од других или побјегне у сјенке као становници Биг Вискија.

И кад након Недове трагичне смрти Иствуд свог сломљеног, претученог и пониженог антихероја Мунија дигне из блата, налије га вискијем и пошаље у салун гдје Мали Бил окупља потјеру, стиже и катарза, јер се морални компас враћа на човјека  који боље пуца и хладнокрвнији је од осталих. Муни у салону говори ријечи “Да ја сам тај Вилијам Муни, убио сам све што је ходало или пузало, а овдје сам да убијем тебе, Мали Биле, због онога што си учинио Неду”. Потом у крвавом удару бруталности, Муни изрешета власника салона, чланове потјере, рањава и руши малог Малог Била на под и док стоји изнад њега, овај се буни ријечима “Не заслужујем ово, да умрем овако. Градио сам кућу”. Након тога Муни њему и гледаоцима саопштава истину “Заслуге немају ништа с тим”, док Били узвраћа са “Видимо се у паклу, Вилијам Муни”, Муни само зарежа “да”, прије него што га убије хицем пушке у главу и оде ван града, након чега нестаје у хладној, кишној ноћи, више налик на сабласт него на праведног осветника, чији су поступци рјешавали било чије проблеме осим његових.

Иако се Иствуд трудио да деромантизује жанр, чији је иконични херој и његово типично гламурозно виђење прошлости, парадоксално  у финалној сцени поново остајемо безнадежно заљубљени и задивљени сликом и ријечима које његов Муни пијано циједи кроз зубе.

Епилог филма након тога завршава се тужним кадром, Мунија који стоји поред гроба своје жене, у пратњи једнако тужног главног лајтмотива “Клаудија”, дјела композитора Ленија Нихауса и самог Иствуда. И док се у тексту на екрану помињу гласине да је Муни касније нестао са дјецом у Сан Франциску, гдје се обогатио трговином текстилом, уз опаску да мајка његове супруге никад није схватила шта је њена кћерка Клаудија видјела у човјеку попут Мунија. Нама је, то јасно, Муни  није заслужио љубав жене чија га је вјера спасила, али као што је Муни научио Малог Била, живот није праведан и заслуге немају пуно везе с тим, зато је боље да научимо да живимо у свијету какав јесте, а не какав бисмо жељели да буде. Муни је заслужено нестао из мита, јер је стигло вријеме трговаца, а ту мит нема шта да тражи, јер се барата рачуницом. Иако, судећи, по завршном епитафу, хладнокрвност  помаже и у том послу.

Успјех

Сам филм је зарадио преко 159 милиона долара уз буџет од 14,4 милиона долара и добио је углавном одличне критике, уз похвале за глуму, режију, монтажу, теме и кинематографију.

Освојио је четири “Оскара” - за најбољи филм и најбољу режију за Иствуда, за најбољу споредну мушку улогу за Џина Хекмана и за најбољу филмску монтажу за монтажера Џоела Кокса. Треба рећи да је Иствуд био номинован за “Оскара” за најбољег глумца за своју ролу, али је изгубио од Ал Паћина за филм “Мирис жене”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.