Избор 10 филмова који славе педесет година од свог настанка: Класици који су промијенили кинематографију

У филмској индустрији 71. година важи за један од преломних тренутака, када су на сцену ступили режисери који су направили мост између старе гарде Холивуда и звијезда новог Холивуда са краја седамдесетих, уз наглашен ауторски став и велику дозу креативне слободе у односу на претходну деценију. Била је то година која нам је подарила дјела познатих мајстора као што су Роберт Бресон (“Четири ноћи сањара”) и Николас Рег (“Шетња”) и режисерске првенце Клинта Иствуда (“Језа у ноћи”), Џорџа Лукаса (“ТXX-1138”) и Стивена Спилберга (“Двобој”), али и година која је обиљежена падом продаје биоскопских карата и падом интереса за класичне жанрове Холивуда попут историјског спектакла, мјузикла и вестерна. Не треба да потцијенимо ни утицај политичких, друштвених и културних покрета који су потресали Америку и остатак свијета, попут ратова у југоисточној Азији, расних немира, пораста насиља и криминала у великим центрима, слома контракултуре шездесетих, догађаја чије се рефлексије и те како могу осјетити у класицима седме деценије као што су: “Кинеска четврт”, “Ајкула”, “Менхетн”, “Пет лаких комада”, “Кум 1&2”, “Лет изнад кукавичјег гнијезда” и другим. Ова година нашла се у центру неколико изузетних кинематографских покрета: америчке блексплоатације, италијанског крими-филма и успона боливудске кинематографије, између осталог. Почетак деценије обиљежио је пораст броја снимљених детективских филмова и све веће улоге остварења из жанра научне фантастике и хорора. Неки од снимљених филмова прије пола вијека су критички похваљени и освојили су “Оскара”, док су други пропали, да би своју публику пронашли годинама касније. Ипак, сви имају нешто посебно о себи, сцена насиља у “Пакленој поморанџи”, чувене јурњаве аутомобилом у “Француској вези” или незаборавне појаве Клинта Иствуда у полицијском класику “Прљави Хари”. Једина ствар која повезује ­све филмове на листи јесте то што су наставили да утичу на бројне генерације стваралаца и љубитеља седме умјетности, тако да се и данас, пола вијека касније, још прича, пише и размишља о њима. Поводом 50 година од године која је промијенила много тога у седмој умјетности, понудили смо наш избор 10 одличних филмова који славе пола вијека од биоскопске премијере.

“Харолс и Мод”

Ова бизарна мелодрама била је критичка и комерцијална пропаст давне 1971. године прије него што је процвјетала у филм, који су обожавале нове генерације. У магазину “Варајети” тада је написано да филм има забаву запаљеног сиротишта, што је доказ да је због мрачног хумора и нетипичне романсе (младић опсједнут смрћу заволи старију жену) био испред свог времена. Комбинација црног хумора и искрених емоција у правом драмском односу режисера Хала Ешбија, те шармантан режисерски приступ утицали су на модерне филмаџије као што су Вес Андерсон, Џуд Аптоу, Александар Пејн, Пол Томас Андерсон.

“Ђаволи”

Адаптација романа Алдоуса Хакслија “Ђаволи Лоудуна” из 1952. у режији Кена Расела изузетно је остварење по свим аспектима. Раскошног визуелног стила, провокативне теме, дивљег перформанса глумаца, овај филм успио је да буде хорор, историјска драма, изјава, еротско дјело, опера, трагедија и фантастични еп. Са причом која у фокусу има суђење вјештицама из 17. вијека, посједовање часних сестара и суђење вјерској личности оцу Грандијеру, није изненађујуће што је изазвао контроверзе чим је пуштен. Злогласна сцена “силовања Христа”, са групом часних сестара која блудниче над палом Христовом статуом изазвала је забрану у већем дијелу свијета, те филму обезбиједила култни статус прије него што је стигао у биоскопе.

“Тачка нестајања”

Џејмс Џими Ковалски у тумачењу Берта Њумена вијетнамски је ветеран, некадашњи полицајац, бивши возач аутомобилских трка те зависник од брзине који је због незавидне новчане ситуације прихватио посао доставе аутомобила из Денвера у Сан Франциско за два дана. Све остало је адреналинска визуелна вожња од почетка до краја, уз одличну музику и врхунску камеру, што је довело до стварања култног статуса, који филм Ричарда Сарафијана и данас чува са лакоћом. О статусу овог “on the road” класика говоре и чињенице да су му на својим албумима “Vanishing point” и “Use Your Illusion” посвете снимили рок састави “Primal Scream” и “Guns N roses”, као и Квентин Тарантино у свом омнибусу “Grindhouse”.

“Ухвати Картера”

Понекад се чини као да је Мик Хоџис своје глумце бацио у стварни живот, а његов осветнички трилер “Ухвати Картера” хладнији је и бруталнији од свега што је британска кинематографија произвела прије овог култног дјела. Његово мрачно расположење толико је непопустљиво да гледаоци не постављају питање да ли ће професионални револвераш Мајкл Кејн осветити свог брата, а чак је и хумор типично британски помјерен на тамну страну. Кејн бриљира као хладнокрвни тип који не одустаје од своје мисије гомилајући лешеве иза себе, док је секс бомба седамдесетих, плавокоса Брит Екланд, дашак гламура у овом ноар класику хладнијем од дуго чекане освете.

“Посљедња биоскопска представа”

Емотивни црно-бијели кинематографски класик Питера Богдановића “Посљедња биоскопска представа”, смјештен у мали тексашки градић у периоду између краја Другог свјетског рата и Корејског рата у раним педесетим, ни данас није изгубио у својој суморној и меланхоличној љепоти. Сони (Тимоти Ботомс) и Дјуен (Џеф Бриџес) уживају у ситним радостима које им пружа њихово родно мјесто, али стварни проблеми преузимају контролу над њиховим животима и они схвате да је безбрижним временима младости дошао крај. Потресна прича о губитку невиности и одрастању за двојицу тинејџера у полако умирућем граду, симболизована затварањем локалног биоскопа у власништву њиховог пријатеља и ментора Сема, којег глуми сјајни Бен Џонсон, савршена је студија о људској пролазности и нестанку митске Америке, коју знамо из филмова.

“Пси од сламе”

У овом мрачном трилеру легендарног велемајстора филмског насиља Сема Пекинпоа глумио је Дастин Хофман као мирни амерички математичар на одмору у руралном енглеском градићу са атрактивном и провокативном супругом Ејми. Очекивано, режисер Пекинпо је Хофмана од кротког и пацифистичког академика претворио у насилног мужа убицу и заштитника дома спремног на све, чинећи свој филм прототипом модерног осветничког филма и једним од класика седамдесетих. Катарзична експлозија крвавог насиља, након што су му мјештани силовали супругу и касније напали њихову кућу, чини се страшнијом јер је главни јунак обичан тип, налик на сваког од нас, који је на насиље узвратио не бирајући средства, од ватре, преко сачмаре до ударања палицом, да преживи као појединац у нападу осветничке руље.

“Шафт”

Филм “Шафт” би можда завршио као још једна детективска прича из седамдесетих да нису урађене двије кључне ствари. Прва је била избор црног глумца Ричарда Роундтрија за главну улогу, јер је у оригиналном сценарију Џони Шафт био бијели полицајац. Друга одлука је ангажовање мајстора соула и фанк музике Исака Хејса за компоновање звучне подлоге филма. Резултати су класик растућег жанра (блаксполиејшн), први афроамерички акциони јунак и секс симбол деценије, освојени “Оскар” за насловну музичку тему и “Греми” за најбољу филмску музику, те класик за сва времена.

Његов успјех надахнуо је нови жанр који ће постепено разбити расне баријере у Холивуду (не тако брзо као што се очекивало) и надахнути модерну кинематографију и музику на начине који се и данас виде и чују.

“Француска веза”

Сцена јурњаве аутомобилима у овом филму сматра се једном од најбољих у историји седме умјетности, а током снимања рађена је у герилском стилу без дозвола, а укључивала је и најмање један стварни судар са цивилом (био је неповријеђен, а продуценти су му платили опоравак). Још импресивније? То је учињено на улицама Њујорка! То је сцена која се данас никада не би могла догодити. Овај класик био је један од првих модерних крими-филмова којим је ноар жанр добио нови живот и ушао у нову фазу свог постојања. Маестрална режија Вилијама Фридкина, невјероватна глумачка екипа са Џином Хекманом на челу, те револуционарна употреба камере и монтаже филму су заслужено донијели “Оскаре” за најбољи филм, најбољу режију, најбољи сценарио, најбољу мушку главну улогу и најбољу монтажу.

“Прљави Хари”

Након таласа новог насилног урбаног криминала публику су привукле приче о грубим полицајцима који су ловили негативце, стварне и фиктивне, што је створило поджанр тврдо куваних пандура на великом екрану. Међу њима један се издваја у сваком погледу, укључујући и грубост, а то је Хари Калахан, којег сви знамо као Прљавог Харија, у тумачењу Клинта Иствуда и мајсторској режији Дона Зигела. Написан од стране чувеног режисера и сценаристе Џона Милијуса, који је лик Харија замислио као божијег усамљеника, филм је оштро нападнут због своје десничарске политике и подстицања полицијског насиља. Но, када психотични убица Зодијак киднапује дјецу из школског аутобуса, а Хари подигне пиштољ уз чувено питање: “Do I Feel Lucky?”, да се не лажемо, сви знамо на чијој смо страни!

“Паклена поморанџа”

Запаљив и контроверзан, овај класик Стенлија Кјубрика и даље је апсолутна атомска бомба од филма, јер су провокативне теме овог остварења и данас релевантне, али и без тога ово је класик у сваком свом сегменту. Након оцјене рејтингом X Кјубрик је избацио око 30 секунди сексуално експлицитног материјала да би добио оцјену Р, али је филм свакако у појединим земљама био забрањен, укључујући и Велику Британију. Иако се сматра класиком, критика је Кјубрика називала “лошим порнографом”, док су државне и вјерске институције нападале филм као главног кривца за пораст насиља међу омладином. Без обзира на све, филм је имао добар успјех у биоскопима, а његов највећи успјех је то што га још гледамо, анализирамо и пишемо о њему.

Златно доба

Филмски критичар “Ајриш тајмса” Доналд Кларк написао је недавно у свом осврту на филмску 1971. годину врло занимљиву тезу.

- Немојте погрешно да ме схватите, али скоро нико, осим неколико храбрих критичара, тада није препознао златно доба Холивуда. Претпостављам да је то обично случај са златним добом, јер су цијеле седамдесете дуго важиле за изгубљени период у америчкој кинематографији. Имајте на уму да нису сви гледаоци били толико заљубљени у нове филмове. Сјећам се како су се моји родитељи вратили са гледања “Кума” и изјавили да су дубоко збуњени тешком причом, мрачном фотографијом и мрзовољном глумом - написао је Кларк.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.