“Господар прстенова: Дружина прстена” слави 20. рођендан: Један филм да их у биоскопу веже

Двије деценије касније јасно је да је ова франшиза од три филма у режији Питера Џексона постала културни артефакт, чија вриједност и значај превазилазе оквире филмске индустрије, жанра епске фантастике и поп културе. То је истовремено критички нахваљена адаптација велике књиге, безвременски фантастични еп, успјешна блокбастер франшиза, “Оскарима” крунисано филмско ремек-дјело и у великој мјери производ одређеног времена. Толкиново књижевно истраживање бриљантно замишљеног универзума Средње земље и даље одушевљава милионе обожавалаца, а Џексонова адаптација остаје један од врхунаца њеног утицаја на модерну културу. Ипак, на почетку приче то је био огроман ризик за све актере укључене у њено стварање. Студио “Њу лајн синема” преузео је са трилогијом “Господар прстенова” финансијски ризик какав нико други није урадио у историји Холивуда.

Три филма, сваки са буџетом од 100 милиона долара и без великих звијезда, снимљена су узастопно током дуготрајног снимања на Новом Зеланду, далеко од продуцентске контроле. Пројектом је управљао режисер, у то вријеме најпознатији по култним хорор филмовима са малим буџетом као што су “Braindead” и “Mett The Feebles”. Додатни проблем је што се радило о адаптацији дјела из жанра епске фантастике, а које су раније углавном лоше пролазиле у биоскопима. У овом случају чак је ријеч о класику и темељу жанра који је имао иза себе фантастичну публику, спремну да одмах сахрани сваког због скрнављења предмета њихове љубави. На папиру, ништа од тога није изгледало као рецепт за успјех, макар не по правилима која су важила у Холивуду тог времена, тачније све је мирисало на катастрофу.

Ипак, било је неколико важних чињеница које су свака на свој начин биле мала револуција унутар седме умјетности. Кључна је ствар ипак била да је талентовани Џексон и сам био апсолутни обожавалац серијала који је филмовима приступио из угла зналца и поштоваоца, пажљиво оживљавајући на екрану кључне моменте Толкиновог свијета, али је као вјешт умјетник био и те­ како свјестан да се неки резови и промјене морају одрадити у новом медију.

Друга једнако важна ствар за успјешно снимање био је развој технологије и дигиталног снимања са револуционарним техникама насталим у оквиру “Лукас филма”, славног Џорџа Лукаса, што је омогућило да се раскошно визуелно богатство Средње земље достојно оживи у биоскопу, а да не изгледа као другоразредни историјски спектакл са елементима жанра “мача и магије”.

Мора се поменути и фантастично одрађен кастинг, у којем је Џексон вјешто помијешао наступе филмских икона попут Јана Мекелена, Кејт Бланшет и Кристофера Лија са искусним епизодистима који су добили главну ролу попут Шона Бина и Вига Мортенсена, док су шлаг на торту биле младе снаге у успону као Орландо Блум, Елајџа Вуд и Лив Тејлор, који су били прикључак на пулс млађе генерације публике.

Такође, треба поменути и њихов лични ентузијазам да наступе у овом пројекту, често и испод цијене, а већ је легендарна прича како је Вуд сам снимио свој видео у роли Фрода и послао га Џексону да би себи омогућио аудицију. Не треба занемарити ни Џексонову одлуку да кроз јаке женске ликове привуче женску публику, која до тада није претјерано обраћала пажњу на жанр епске фантастике јер су, објективно гледано, и код самог Толкина женски ликови били у другом плану у односу на филмску верзију.

Пажљиво сложена комбинација кључних елемената, гдје се педантно и помно водило рачуна о свакој ситници, од костима преко оружја, крајолика до музичких партитура генијалног Хауарда Шора, успјела је да оживи као величанствена филмска цјелина која, без обзира на монументалну комплексност теме и продукције, на екрану дјелује крајње директним и искреним емоцијама, како на сценаристичком, тако и на визуелном плану.

Што је још важније, проток времена није нарушио ни квалитет ни љепоту “Дружине прстенова”, која и данас једнако плијени својим кадровима као давне 2001. године без обзира на то да ли је у питању напета потјера Назгула за хобитима, борба са Балрогом у рудницима Морије, идилични свијет виловњачког краљевства Лотлоријен или епски кадрови Боромирове херојске смрти под стријелама орка.

Штавише, осим што су филмови били привлачни међу љубитељима Толкинових књига, они су такође наишли на значајно поштовање критике, са читавом трилогијом која је освојила невјероватних 17 “Оскара” напокон отворивши пут жанру епске фантастике да прибави поштовање и љубав публике која је трасирала пут свим другим жанровским франшизама попут “Игре престола”.

Не треба заборавити да је трилогија стигла у вријеме када филмске франшизе још нису биле уобичајена норма као данас, а успјешни серијали попут “Ратова звијезда” или “Индијане Џонса” више су били посљедица успјеха првог филма него јасног плана да се сними успјешан серијал. Ово би можда, поред колосалних техничких достигнућа које је трилогија унијела у кинематографију, могло да буде највећи допринос Џексонове трилогије блокбастер ере биоскопа. Ови филмови с пуним правом сматрају се модерним класицима свјетске кинематографије и често се упоређују са оригиналном трилогијом “Ратови звијезда” у смислу утицаја на токове модерне културе. “Дружина прстена” је одјекнула код публике у сваком погледу поставши други филм са највећом зарадом 2001. године (987 милиона долара) на благајнама, док су и “Двије куле” и “Повратак краља” били шампиони у својим годинама. Трећи дио серијала “Повратак краља” освојио је свих 11 награда за које је био номинован, изједначивши се са “Титаником” и “Бен Хуром” по броју кипића. Голум (Енди Серкис) је чак посјетио и МТВ филмске награде уживо да узме “свој прекрасни”, док је сам филм био инспирација за бројне друге видове умјетности, од музике преко илустрација до стрипа. Једноставно речено, “Дружина прстена” већ је својим легендарним уводним ријечима: “Свијет се промијенио…”, наговијестила да ће савршено ухватити, како суштину

Толкиновог књижевног епа, тако и тренутак у времену у којем се свијет на размеђи миленијума неповратно мијењао, како у политичком контексту (рат против тероризма, хибридне револуције, глобализација), тако и на друштвеном плану (развој технологије, све наглашенија моћ медија, раст друштвених покрета и аутоцензуре).

Наравно, треба истакнути да је Џексон до тријумфалног циља животног пројекта стигао уз ризик и да се највећи дио његовог успјеха несумњиво своди на то што је снимио добар филм. Прецизније речено, он је ношен идејним богатством приповједачке маште, визуелном љепотом приче, креативном снагом и фантастичним трудом ауторске екипе успио створити јединствен филмски прстен, који је у мраку биоскопа савршено повезао све елементе једне велике приче и једног бурног историјског времена, понудивши публици оно што им је било потребно и то онда када им је то било потребно.

Историјске тачке

Бројни филмски и друштвени теоретичари у Америци су посматрали Џексонове филмове и њихов успјех код публике као реакцију на терористички напад 11. септембра. Тачније, они су ове филмове видјели као идеалну прилику за савршен бијег од онога што се дешавало након тога, кроз призму велике приче о рату добра и зла која се одвија у универзуму, који је био подједнако стран и познат. Ипак, Џексон се, баш као и Толкин, жестоко опирао идејама да се ова прича пореди са било којим историјским моментом, третирајући је као ванвременску причу, а упркос бројним онлајн петицијама, наслов филмске верзије другог наставка књиге “Двије куле” није преименован без обзира на асоцијације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.