Гало: Југословенски филмови су издржали тест времена

Гало је рекао Танјугу да му је част што добија "Лифку" за допринос регионалној кинематографији након 54 година у филму, пошто је радио у свим југословенским продукцијама и никад није прекидао везе.

"Био сам врло млад када сам имао прилику да будем са невјероватним људима који су били моји партнери као глумци и режисери", истакао је глумац пред вечерашње уручење награде на Палићу.

Гало је рекао и да је имао срећу да као млад глумац снимајући филмове другује са неким од великих имена југословенске кинематографије, попут глумице Мире Бањац, гошће Палићког фестивала.

"Био сам клинац и нисам ни схватао ко су они, али нисам имао ни комплекс. Са Цицом Перовићем и Пајом Вуисићем се дружите, имате част да сједите у кафани. Мени је то била нормална појава. Схватате које су то димензије?", рекао је Гало.

Играо је у неким од најуспјешнијих "партизанских филмова" почев од "Моста" (1969) и "Валтер брани Сарајево" (1972) редитеља Хајрудина Шибе Крвавца, до каснијих "Операција стадион" (1977) и "Паклени оток" (1979).

Према његовим ријечима, поред "Валтера" и "Мост" спада у најпродаваније филмове у свијету јер га је у Кини видјело процијењених 11 милијарди људи, пошто се "нон стоп игра", што је за данашње филмове непојмљиво.

Као у "Седам самураја" јапанског редитеља Акире Куросаве и потом холивудском вестерну "Седам величанствених" и Крвавчев "Мост" баштини сличан образац, напоменуо је Гало.

"То је форма која није копирана али је направљена на сличном обрасцу. Седам главних улога! Драматургија која је фасцинантна, коју је Шиба направио, али људи тешко повезују", нагласио је глумац.

Гало је чак заиграо и у култном ратном остварењу утицајног америчког редитеља Сема Пекинпоа "Гвоздени крст" (1977).

Филм је сниман у Југославији, а у глумачкој постави су се поред Џејмса Кобурна, Џејмса Мејсона и Максимилијана Шела, нашли Гало, Славко Штимац и Владан Живковић.

"Бити у том глумачком саставу, са таквим именима! Знам у Холивуду гомилу људи не може доћи ни близу. А ми смо онда у Југославији имали могућност да вас Пекинпо види у домаћем филму и каже дођи", рекао је Гало.

Према његовим ријечима, у то доба Југославија је имала јаку копродукцијску производњу кућа какве су биле Авала и Јадран филм, "које су нудиле најбољи могући сервис ондашњем Холивуду".

У прилог југословенске кинематографије Гало је посебно истакао филм у коме је играо - "Машкараду" (1971) редитеља Боштјана Хладника.

Према његовим ријечима, тај филм на пуританском Западу нису хтјели да прикажу, а претходио је сексуално провокативним остварењима попут "Посљедњег танга у Паризу" или "Емануела".

"То људи не виде из ове дистанце. То је била кинематографија. (Редитељ Душан) Макавејев... какви су то продори били у Европу. У Паризу је направио дар мар", присетио се Гало.

Према његовим ријечима, данас у региону ако неко прода филм у Европу или свијет, то се сматра за чудо.

"То је нешто што нема одговора. Имамо ми и даље режисере, али ово су биле неке мотивације друге врсте. Ти су људи живјели филм. Нису живјели од филма, и то се види на екрану", објаснио је Гало.

Глумац је упозорио да је "камера проклета ствар - не можете је фолирати, а искусни људи не гледају филмове који лажу".

Гало је на фестивалској конференцији за новинаре напоменуо да је 2003. године био члан Палићког жирија и да је сад почаствован "Лифком" јер потврђује да га сматрају за дио "кинематографије која је била јака, снажан, велика, важна".

"Ехо и рефлекси те кинематографије трају толико дуго и сада сам, чини ми се, препознат као такав који вуче дубоку линију која нас је повезивала у стваралачком смислу", навео је глумац.

Гало је додао и да сматра да "Лифка" није само филмска награда него и људско признање за трајање које има додатну димензију", поготово имајући у виду списак њених добитника на коме су, између осталог, Бањац, Милена Дравић, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, а сада и Душан Ковачевић.

"Био сам затечен (наградом). Човјек то не очекује ни у властитој земљи. Није тако уобичајено да вас неко извуче негдје и оживи на такав начин послије дуго времена", рекао је Гало.

Глумац је признао да у хрватској кинематографији посљедњих 30 година, од "Златних година", није снимио озбиљан филм и чини му се да јој није потребан.

Гало се посљедњих деценија посветио хуманитарном раду преко Удружења „Хомо” за заштиту људских права и грађанских слобода у Хрватској и бившој Југославији.

Он је признао да је фрустрирајуће када се види да и послије толико времена остају исти проблеми око протјераних народа и разорених друштава, ратова, избеглица и насиља над женама, а они се чак понављају кроз нове обрасце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.