Филм и табу - за све постоји први пут
Први пут заборава нема, како у животу тако и на филму. Нарочито када су кршење правила и табуа у питању.
Прва псовка на великом платну
Не, није лед пробио Рет Батлер у филму "Прохујало са вихором" (1939) чувеном репликом да га, у слободном преводу, баш боли уво (Frankly, my dear, I don`t give a damn.) Цијелих 14 година прије Батлера, у филму "The Big Parade " Кинга Видора чула се, за данашње уши прилично блага псовка: "Проклете да су њихове душе ") . Четрдесетак година касније, 1967. у адаптацији Џојсовог "Уликса", у режији Џозефа Страјка, први пут се јасно чула "ј*** се" крилатица на енглеском.
Прва сцена секса
Осамнаестогодишња аустријска глумица Хеди Ламар улогом у чешком филму "Екстаза" (1933) изазвала је лавину коментара. Чак двије сцене за то вријеме биле су више него контроверзне. Прва је она у којој плива гола у језеру, док је друга управо сцена секса која важи за прву сцену таквог односа (не укључујући порнографске филмове).
Вјерује се да је ово такође и први филм у којем је свијет могао да види глумицу која доживљава оргазам.
Први отворени хомосексуални јунак
Хомосексуалност јесте била присутна у холивудским филмовима током друге, треће и четврте деценије XX века, али је углавном била маскирана на разноразне начине. Тек је, тада двадесетогодишњи редитељ Кенет Ангеру, свом филму "Ватромети" (Fireworks) 1947. представио геј јунака без икаквих ограда и нејасноћа у виду сексуалног опредељења јунака. Због овог филма, који говори о особама чија младост протиче у скривању свог опредjељења, Ангер се нашао и на суду. Међутим, у коначној пресуди Вишег суда у Калифорнији, оцијењено је да је у питању уметнички, а не порнографски филм, па је редитељ прошао боље него што су многи очекивали.
Први пољубац између глумаца различитих раса
Све до средине XX вијека холивудска правила забрањивала су пољупце међу глумцима и глумицама различитих раса. Али како Стенли Кјубрик никада није марио за правила, није му представљало проблем да и ово прекрши. Тако су се у филму "Пољубац убице" (1955) пољубили бијелкиња Ајрин Кејн и црнац Френк Силвера. Ипак, с обзиром на своју прилично свијетлу пут и улогу коју тумачи, публика на Силверу није гледала као на глумца који игра афричког изгнаника. Због тога је можда значајнији пољубац (читај - миловање образа) између мелескиње Дороти Дендриџ и Британца Џона Џастина у филму "Island in the Sun" (1957) или баш први прави пољубац између Џејсма Шигета, јапанско-америчког поријекла, и глумице Викторије Шо у филму "The Crimson Kimono", двије године касније.
Прво "пуштање воде" у тоалету
"Психо" Алфреда Хичкока обиљележио је цијелу једну филмску еру, али у филму није било сцена голотиње, без обзира на то што се поједини кључни дијелови одвијају у тоалету, прецизније - под тушем. Али овај филм остаће упамћен и по томе што се први пут чуо звук пуштања воде у тоалету. Тоалетна шоља видјела се и раније у филмовима, али звук пуштања воде на велико платно увео је ипак Хичкок.
Прва сцена са нагом женом
Изгубљени филм "Инспирација" (1915) Џорџа Фостера Плата први је који садржи сцену голе јунакиње, а да није документарног, или пак порнографског карактера. Послије тога прошле су деценије док се европски редитељи нису одлучили за снимање обнаженог женског тијела. Примера ради, Ингмар Бергман је снимио топлес сцену 1953. у филму "Љето са Моником", а франуцски аутор Жан-Пјер Мелвил направио је сличан потез двије године касније у филму "Bob le Flambeur". Када је англосаксонски филмски свет у питању, лед је послије Плата поново пробио Мајкл Пауел у култном филму "Смрт у очима", гдје су сијевнуле груди Памеле Грин.
Прва сцена са нагим мушкарцем
Женска голотиња је брзо прихваћена, али наго мушко тијело… Очигледно је Холивуд имао проблем са обнаженим мушкарцима, па су тако филмови "This Sporting Life " (1963) редитеља Линдсија Андерсона и "Seconds" (1966) Џона Франкенхајмера били цензурисани због сцена са нагим глумцима. Цензуру је упркос сцени рвања нагих Оливера Рида и Алана Бејтса прошао тек 1969. године филм "Women In Love" Кена Расела.
Прва сцена немонтираног смртоносног пуцња
Холивудска правила некада су налагала да се снимак пуцњаве и убијања јунака мора приказати из два кадра: у једном ће се видјети пуцањ, а тек у другом упуцани јунак који пада. Вјероватно је за легендарног Серђа Леонеа то било превише посла, па је у свом чувеном вестерну "За шаку долара" (1964) одлучио да прекрши то правило. Камеру је смјестио иза Клинта Иствуда, снимајући га док пуца на бројне зликовце око себе. То је био први пут да је публика могла да посматра пуцачке сцене из перспективе онога који држи оружје.
Прва сцена крвавог смртоносног обрачуна.
Да, било је и у црно-бијелим филмовима сцена са крвавим завршницама (опет је ту предњачио помињани Хичкок), али су тек у филмовима у боји овакве сцене добиле на значају. Почаст треба одати култном филму Артура Пена "Бони и Клајд" (1967), који се завршава ништа мање култном сценом у којој меци парају одјећу и разарају тијела главних јунака и омиљених филмских разбојника. Филмска пуцачина више никада није била иста.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
