Филип Чоловић за "Глас": Живимо у времену погрешних хероја

Рекао је ово за “Глас Српске” Филип Чоловић, писац, сценариста и режисер,  објашњавајући како је стварност на неки начин надмашила дистопијску ноту у његовом четвртом роману “Вир” (Лагуна), која је дала неке од највећих романа у историји литературе, али се помало потцјењивачки олако сврставала у жанровске каноне футуристичке фантастике. Сам умјетник каже да се његов јунак Вир разликује од свих дистопијских јунака по проживљености.

- Ипак, руку на срце, мој протагониста Вир умногоме се разликује од књижевних јунака горе неведених великана - Јозефа К. и Винстона Смита. За разлику од поменутих дела, “Вир” је доживљен. Премда сам многе ствари намерно гурао у апсурд, правио одређену ироничну дистанцу и “градио” књижевност, то не мења чињеницу да сам већину ситуација, на неки начин,  лично доживео. У том смислу, ближе ми је Маркесово објашњење: “Ја ништа не измишљам. Људи увек хвале моју машту, али себе сматрам опаким реалистом. Све што измислим већ је постојало негде у стварности” - рекао је Чоловић.

ГЛАС: Како се десио тај парадокс да у времену процвата технологије и све бржих средстава комуникације као врста постајемо све усамљенији и изолованији једни од других, да је сваки човјек, да парафразирам лајтмотив Вашег романа, све више постао острво за себе, далеко и изоловано од других?

ЧОЛОВИЋ: Мислим да је процват технологије ишао под руку са човековом самоизолацијом.  То јесте мало парадоксално, да у времену када можемо да дођемо до буквално било кога, не прилазимо ником, и донекле иронично, али није то први случај у историји човечанства да иронија преовлада. Из мог угла то је лош тренд, мислим да смо друштвене животиње и да у људима лежи снага. Заједно, удружени и сложни, људи могу много више. Оно што ми нарочито смета у данашње време је губитак емпатије и волео бих да порадимо на томе, уосталом, мој роман почиње Кафкиним цитатом: “Књига мора бити секира за смрзнуто море у нама”.

ГЛАС: Нисте бјежали од тешких тема и мрачне атмосфере ни у ранијим дјелима, али дјелује да је “Вир” можда и најдубљи силазак у “срце таме” која нас окружује, али парадоксално, има једно катарзично зрно оптимизма у тој атмосфери дистопијске таме?

ЧОЛОВИЋ: Осим што сам по природи непоправљиви оптимиста, верујем да људи који желе да нешто промене (а спадам у такве) не смеју да буду песимисти. Песимизам, осим што није конструктиван, гура људе у пасивност. Дакле, верујем да песимизам није избор, ми једноставно морамо бити оптимисти по сваку цену. С друге стране, без обзира на то што ће читаоци препознати тај зрак сунца на крају, немојте заборавити на цену, не заборавите да том светлу претходи жртва. Дакле, промене јесу могуће, али највероватније уз одређене веће или мање жртве, шта год ми под жртвом подразумевали.

ГЛАС: У свом ранијем роману “Зима без брата” и документарном филму “Потреба за мржњом” дотакли сте се, вођени личним  и умјетничким мотивима, теме свеприсутније културе мржње и насиља која је, нажалост, у међувремену експлодирала преко најцрњих очекивања, од масовних злочина до институционализованог насиља?

ЧОЛОВИЋ: У документарном филму “Потреба за мржњом”, испрва ненаметљиво, а потом све отвореније, помиње се теза како се код нас процват насиља и сумрак свих вредности десио током ратова деведесетих. Тако нешто мени делује крајње логично. Санкције, беда, смрт на све стране, избеглице, урушене вредности, погрешни хероји… Чак се сећам да сам као гимназијалац за потребе свог рок бенда написао песму чији је рефрен гласио, парафразирам, “време погрешних хероја”. Хоћу да кажем, још смо тада били свесни куда све то води, мада ово крајње исходиште нико ипак није могао ни да претпостави. Немаштина, материјална и духовна, у човеку дефинитивно буди оно најгоре. Нажалост, реакција друштва и државе је изостала. Нисмо спречавали те појаве, нисмо се лечили, а знамо да болест само напредује када се не лечи.

ГЛАС: С друге стране, хтјели ми то да признамо или не, сви помало постајемо, макар пасивни, учесници у том хистеричном таласу мржње, лажи и обмана којим нас засипају медији, при чему треба рећи да то није само проблем региона, него, нажалост, и глобални тренд?

ЧОЛОВИЋ: Апсолутно се слажем да је читав свет у проблему. Мржња, насиље, недостатак емпатије, лажне информације, обмане… Ништа то није резервисано само за наше просторе. Ипак, та чињеница нас не амнестира.  Јежим се од тог оправдања, које у последње време често чујем, да се то дешава свуда у свету. Донедавно смо са сигурношћу тврдили да су масовна убиства карактеристична искључиво за запад, да то овде не може да се деси. Уз сва могућа оправдања, код нас је случај посебно осетљив и проблематичан, јер нисмо достигли ниво грађанске свести која би нам помогла да се против тога боримо. Тако да се код нас, у недостатку функционалног система, уз све ово што сте навели, веома лако запати и: несмењивост власти, корупција, заштита одређених група, криминал, непоштовање закона… Све то погоди процвату насиља.

ГЛАС: Осим што пишете, годинама режирате и пишете сценарије. Сам “Вир” карактерише једна готово филмски визуелна атмосферичност. Да ли бисте вољели дочекати његову екранизацију и под каквим условима бисте ушли у њу?

ЧОЛОВИЋ:  Искрено, никада ништа што сам написао као роман, односно што сам доживео као књижевност, нисам преносио на платно или екран. Одређена своја писања, због начина изражавања, стила и форме, видим искључиво као књиге. Ипак, занимљиво је да сте ово поменули, јер сам баш у тренутку када сте ми послали питања добио једну (полу)озбиљну понуду за откуп права на филм. Признајем да би то, макар продукционо, било интересантно. С једне стране, код нас би снимање дистопијског филма било нешто ново и оригинално, јер нисмо баш богати тим жанром, а с друге стране, овако како је написано, уз мноштво дуо сцена, невелики број објеката и глумаца, не би ни коштало много, што је продуцентима, признаћете, подједнако важно као и оригиналност филма. Можда чак и важније.

ГЛАС: За разлику од посљедњих романа и документараца, Ваш играни филм “Ала је леп овај свет” дотакао се озбиљних тема, али кроз форму комедије. Свјесно сте хтјели направити тај заокрет од мрачнијих тема или је то просто био сплет околности?

ЧОЛОВИЋ: Рекао бих да је у питању и једно и друго. Наиме, филм је настао на жељу продукције након две трећине снимљеног материјала за серију “Шетња са лавом”, коју је писао Андреј Шепетковски. Мени се серија допала, имала је ту горко-комичну ноту, а завршавала се трагично. ХБО платформа откупила је ову серију, што може (а и не мора) бити неки гарант квалитета. Мислим да комедија и трагедија иду скупа у филму, као и у животу. Некада, поготово уколико сте креативни и ослушкујете, теме бирају вас, а не ви теме. По природи нисам затворен човек и не бојим се изазова. Отуда разне теме и жанрови.

ГЛАС: У водама комедије остали сте и са телевизијским пројектима “Камионџије” и “Шетња с лавом”, који су сваки на свој начин били занимљив полигон за режирање. Како, генерално, гледате на тај талас хиперпродукције серија?

ЧОЛОВИЋ: Премда сам у први мах мислио да је хиперпродукција серија нешто добро и да ће квантитет неминовно изнедрити квалитет, то се није догодило. Први је разлог што за тако нешто нисмо били спремни: ми смо мали и немамо ни толико професионалаца на располагању, ни толико аутора, ни толико добрих идеја, на крају крајева, ни толики аудиторијум… Затим, примећујем да је важније било намирити одређене људе из посла, него уложити у добар пројекат. Ко одлучује које ће се серије радити? Радимо такав посао да се све јако добро види, ништа се не може сакрити. Постоји и један посебан разлог, баналан али логичан, за реализацију одређене серије. Серија коју сте поменули, а коју режирам од прве сезоне - “Камионџије д.о.о.”, има другу врсту покрића, ма како то покриће лично мало ценио. Наиме, та серија има велику гледаност, а самим тим и разлог свог постојања. Видећете да све серије које људи воле да гледају, немају много проблема да трају. То је већ огољени капитализам и диктат тржишта.

ГЛАС: Радили сте заједно са Тиханом Бајић  пројекат “Петровачка цеста”, документарну причу која се бави трагедијом у раним дешавањима са ове стране Дрине. Како сте ушли у тај пројекат, јако добро примљен од стране публике, али који такође није био лака тема за рад?

ЧОЛОВИЋ: Људи су склони да веома лако ставе уметнике (не волим ову реч, али немам бољу) на нечију страну или у неке замишљене фиоке. Тако су и мене, немајући потпуни увид у мој рад, али примећујући мој критички суд (мислим да је тако нешто неопходно како бисмо ишли напред), пожурили и највероватније ставили и мене у неку од тих ладица. Ипак, не постоји у мојим књигама и филмовима у том погледу нека доследност и заузимање стране, барем када говоримо о националном:  снимио сам и веома критичне филмове о НАТО бомбардовању, о девојчици са Косова и њеном тешком животу у јужном делу Митровице пре двадесет година, кратак приказ о спаљеним црквама на Косову и Метохији, затим и поменути документарни филм…  Мене ужасавају трагедије, нарочито оне које чини човек, боли ме неправда. Увек ћу бити на страни жртава, без обзира на то којој страни припадају. Уопште се нисам двоумио да радим “Петровачку цесту” премда сам, наравно, знао да ће рад на једном оваквом филму бити трауматичан и да ће неминовно оставити неке емотивне ожиљке, као и увек када су овакве трагичне приче у питању.

Планови

ГЛАС: Осим промоције “Вира”, која је тренутно актуелна, какви су Вам сљедећи планови што се тиче писања и режије?

ЧОЛОВИЋ: Промоција књиге је прва на реду, а затим следи снимање новог серијала “Камионџија” које сам овога пута и писао заједно са Маријаном Вићентић. Сама та чињеница повећава моју одговорност, али и подиже очекивања. Затим развијам филм и серију од десет епизода која ће се звати “Списак малих ствари” и биће урађена као роад мовие по просторима читаве старе Југославије, а између свега тога наш велики глумац и мој велики пријатељ Тихомир Станић понудио се да продуцира филм за који сам сценарио написао пре више од десет година. У питању је “Орфејева смрт”, биографска драма о Бранку Миљковићу. Тренутно конкуришемо за средства у Филмском центру Србије и надам се да би тај филм могао бити подржан. Наш велики песник трагичне судбине свакако то заслужује, сложићете се, много више од бројних естрадних личности које су у последње време, редом, добијале своје филмове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.