Двије деценије бразилског ремек-дјела “Божији град”: Живот и смрт у паклу фавеле

Пар мјесеци касније, када је филм почетком септембра 2002. године кренуо у биоскопску дистрибуцију, свијет је већ знао да гледа ново ремек-дјело седме умјетности. Одступајући од традиционалног бразилског филмског стваралаштва и крутих правила покрета натуралистичког “трећег биоскопа”, који се појавио током 60-их, “Божији град” напустио је своје коријене и храбро се ухватио у коштац са комерцијалном естетиком холивудског филма.

Удубљујући се у трошни свијет фавела у Рио де Жанеиру, Миралесова узбудљива драма доноси причу о неколико ликова који покушавају побјећи из круга сиромаштва и насиља који разарају њихово окружење, пажљиво сакривено испод блиставих слика туристичког раја.

Његови холивудски утицаји долазе до изражаја у секвенцама филма када Миралес пркоси традиционалном бразилском окружењу са блиставом естетиком покрета камере и дубоким златним освјетљењем те наглашеном употребом музике. Описан као одговор Латинске Америке на остварење Мартина Скорсезија филм заиста дијели сличност са редитељевим крими-класиком “Добри момци”, користећи жесток наративни темпо, силовите приказе насиља, жесток црни хумор и брзу монтажу.

Иако  је база филма оштра критика структура моћи, расе и класе као извора бразилског сиромаштва, режисер поруку свог класика публици преноси користећи холивудску естетику како би проширио домет филма, без жртвовања приче или подтекста.

Филм је добио широко признање критике и био је номинован за четири Оскара 2004. године. Многи критичари и публика га често наводе као један од највећих филмова 21. вијека, а славни режисер Роберт Алтман, није крио дивљење према Миралесу, након Канске премијере.

- Не знам како је Фернандо Миралес направио “Божији град”. То је тако храбро, тако истинито. Мислим да је то најбоља филмска слика коју сам икада видио - рекао је Алтман. Снимљен уз буџет од три милиона долара, филм је зарадио преко 30 милиона долара, док је са ДВД дистрибуцијом та бројка била много већа.

Потакнут истом биоскопском снагом која је покренула “Добре момке” или “Петапарачке приче” Квентина Тарантина, “Божји град” остаје креативни драгуљ јужноамеричког филмског стваралаштва. Мали филмски класик, који је довео бразилску страст у холивудску естетику, демонстрирајући могућности независне мале кинематографије са нискобуџетним ремек-дјелом које зрачи истим интензитетом и двадесет година касније.

Глумци

Већина глумаца су били аматери и живјели су у правим фавелама “Божијег града” . 

Пристали су да учествују у филму како би показали да су жестоки и прошли су кратку обуку како би били опуштени и аутентични пред камерама. Неколико сцена је скроз импровизовано, само им је речено да се понашају и да реагују као да је ситуација права. Двојица главних глумаца који су тумачили Бенија и Малог Зеа су зарадили по 3.000 долара, што је за њих била огромна лова и нису хтјели да ризикују са процентом од биоскопске зараде. Тај проценат је на крају износио преко 75.000 долара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.