Документарац о најбољој серији икада и њеном редитељу одушевио критику и публику

Бранислав Предојевић
Документарац о најбољој серији икада и њеном редитељу одушевио критику и публику

ЊУЈОРК - Нови документарац из два дијела под називом “Мафиоза: Дејвид Чејс и Сопоранови”, хваљеног режисера, сценаристе и продуцента Алекса Гибнија, након емитовања 7. септембра дочекан је једногласним похвалама критике и позитивним реакцијама публике.

Филм не само да приказује генијалност редитеља и сценаристе Дејвида Чејса, кроз серију разговора Гибнија са њим, већ и открива никад прије виђене аудиције, интервјуе са глумачком и ауторском екипом те ризницу инсајдерских снимака, нудећи аутентичан поглед на серију, која се сматра једном од најбољих  у историји. Гибни мајсторски испреплиће причу о животу и каријери Дејвида Чејса нудећи фасцинантан прозор у креативни процес иза једне од најутицајнијих и награђиванијих серија у историји телевизије.

Сам документарац подијељен је у двије епизоде, прва покрива Чејсову рану каријеру и прву сезону “Сопранових”, а друга се осврће на остатак серије, њен критичарски успјех и контроверзан завршетак. Као што  поднаслов сугерише, у питању је и биографија Дејвида Чејса, али и филм о стварању “Сопранових”, који на крају тврди да су те двије приче једна те иста сага.

Чејс је дијелом Тони Сопрано, дијелом мајстор лутака, човјек који је зарадио надимак Господар ријечи од глумачке екипе серије захваљујући свом жељезном чувању сваке ријечи у сценарију.  Показао се интригантним, али помало раздражљивим саговорником, прије свега зато што постаје јасно да се “Сопранови”, серија пуна неријешених породичних проблема, суштински врте око Чејса, који је излио животне и породичне фрустрације у свој пројекат.

Прва половина документарца бави се причама о Чејсовом дјетињству, његовом односу са мајком,  која ће једног дана бити основа за Тонијеву злонамјерну мајку Ливију, и како је отишао у Холивуд да постане филмски режисер и умјесто тога упао у рутинерску каријеру епизодног телевизијског писца који је на крају замислио “Сопранове” као сценарио који ће га коначно увести у филмски посао. 

Постоје исјечци из његових раних пројеката, попут меког порно-филма из Другог свјетског рата о пустињској тврђави насељеној њемачким проституткама или о заборављеном хорору “Вампирски гроб”, али и дугогодишњем печењу заната на националним телевизијским мрежама и како је своје искуство зналачки искористио за писање сценарија за “Сопранове”.

Гибни је за потребе документарца поново дизајнирао ординацију докторице Мелфи (Лорејн Брако), гдје су се она и Тони Сопрано (Џејмс  Гандолфини) састајали на терапијским сесијама, да би у њој водио разгворе са Чејсом, потом смјешта Чејса  у Тонијев ауто монтирајући нове снимке, да би изгледало да се возе заједно у оживљавању култне уводне шпице.

Чејс је створио Тонија да истражи свијет организованог криминала у родном Њу Џерсију, али и као средство за изражавање властитих осјећања према својој мајци која је, како сам  Чејс каже Гибнију, експлицитно инспирисала лик Ливије Сопрано (Ненси Марчанд). Ливија је била манипулативна, оштра, окрутна жена, која је свјесно давала разлоге другим да убију њеног сина. Чејс каже у документарцу да је првобитно намјеравао да Тони убије Ливију на крају прве сезоне свог шоуа, поштедјевши лик само као услугу болесној Марчандовој. Тони је био чудовиште, али је имао довољно харизме да повремено падаш под његову чаролију, док је Ливија, ма колико била невјероватан лик у тумачењу Марчандове, увијек дјеловала монструозно, док Чејс у документарцу не открије најмрачније породичне тајне пуне насиља и сексуалног злостављања над дјецом које бацају друго свјетло на Ливијино, али и његово дјетињство.

Руководиоци ХБО-а говоре о тренутку из деведесетих, када су серије попут “Оза” и “Секса и града” промијениле њихову мрежу у мјесто које је могло приказати серију попут “Сопранових”, пуну црног хумора, насиља и мрачних тема које претресају породични живот и амерички сан уопште.

У једном од неколико тренутака када говори о својим мотивима за теме серије, Чејс говори о својој емисији као о коментару капитализма, који је истовремено одвратан и фасцинантан.  С обзиром на то да је повезан са милионима људи који никада не би могли размишљати о било чему у тим терминима, али када схвате да је главним ликовима само новац важан, брзо постаје јасно шта је Чејс желио рећи о Америци свог времена.

- Говорио сам о Америци, која је постала толико материјалистичка да се чак и мафијашки шеф разболио од стреса и сталне борбе да заради што више и да живи што богатије - говори Чејс.

Ту су разговори са глумцима и сценаристима, сјећање на Џејмса Гандолфинија, који је носио комплетну екипу и пројекат на својим леђима борећи се са теретом славе и властитим демонима до преране смрти, сјајне анегдоте са снимања као, рецимо, одржавање чувене фризуре  глумца Тонија Сирика, тј. Полија Гаултијерија и бројни други детаљи који откривају генијалност екипе окупљене око серије.

Неизбјежно, сваки разговор о серији мора довести до расправе о завршној сцени, са њеним подијељеним резом на црно, и питање да ли то значи да ће Тони бити убијен у том посљедњем тренутку, па у тренутку када Чејс крене да одговори на то питање добијамо… рез на црни екран.

Овај дводијелни документарни филм је дочекан одличним критикама па на сајту “Метакритик” има 89 одсто позитивних оцјена критичара, док је на сајту “Ротен томатос” за сада оцјена фасцинантних 100 одсто, а похвале на рачун Гибнија и филма стижу са свих страна.

У години обиљежавања 25. годишњице “Сопранови” остају ремек-дјело које изазива страхопоштовање, а Гибни је довољно мудар да пусти да величина серије говори сама за себе, са неколико невјероватних сцена и момената који вас тјерају да поново размислите о серији за коју сте мислили да знате све.

Аутор

Аутор филма Алекс Гибни је амерички режисер и продуцент документарног филма који се сматра једним од најважнијих документариста модерног филма.

Током каријере снимио је више од 30 документарних филмова и серија о бројним значајним личностима и догађајима, од Френка Синатре и Пола Сајмона до Владимира Путина и Стива Џобса. За своје филмове “Енрон: Тхе Смартест Гаyс Ин Тхе Роом” (2005) и “Таџи ТО Дарк Сиде” (2007) освојио је “Оскаре”, фокусирајући се у њима на пропаст компаније “Енрон” и на судбину таксисте у Авганистану који је мучен и убијен у бази Баграм 2002. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана