“Дјечак убија свијет” (2024): Ћути и ударај
Двојица љубитеља акционих филмова, стрипова и аркадних видео-игара, њемачки режисер Мориц Мор и сценарист Аренд Ремерс написали су сценарио за кратки филм, који су имали прилику представити великом Сему Рејмију, који је одлучио продуцирати дугометражни филм за који је сценарио додатно развио Тејлор Бартон Смит и створен је филм “Дјечак убија свијет”(“Boy Kills World”).
Слиједећи једноставни жанровски образац приче о освети уграђен у базичну идеју филма, пратимо Дјечака (Бил Скарсгард), дијете чија је породица убијена у трагичном догађају, који је и њега оставио глувонијемим, да би се уз помоћ тајанственог шамана (Јајан Рухиан), поменути Дјечак суровим дрилом претворио у живу борбену машину, како би спровео жељену освету због страдања породице.
Протагониста затим започиње сулудо путовање у потрази за одговорима, пробијајући се кроз нијансе дистопијске стварности, у којој се чини да ништа нема смисла, осим жеље да Дјечак освети своју прошлост и убије психотичну владарку дистопијског града Хилду Ван Дер Кој (Фамке Јансен) и њену породицу/савезнике.
У том сегменту филм функционише сасвим солидно, бруталне акционе сцене су више него импресивне, Скарсгард с лакоћом носи лик нијемог осветника, остатак екипе му сасвим солидно асистира, али проблеми настају када се основни акциони заплет надограђује елементима пародије и апсурдног хумора, како би се по сваку цијену добио оригинални израз унутар жанровске форме, познате и признате по минималистичким, али функционалним конструкцијама.
У практичном смислу, то се изводи кроз серије флешбекова, надреалних сцена снова, серију унутрашњих монолога главног јунака изречених гласом из видео-игара, исфорсираних преокрета и гомилање бизарних ликова, док у крајњем скору то дјелује као да је рецимо Гарет Едвардс (“Рација”, “Банде Лондона”) режирао сценарио Терија Гилама (“12 мајмуна”, “Бразил”).
Истина, то на моменте дјелује занимљиво, али како филм одмиче тим поступком разбија се високооктански ритам акционих сцена, а праћење бројних наративних скокова на релацији прошлост-садашњост, почиње озбиљно искушавати перцепцију гледаоца.
Не може се оспорити Скарсгардов труд, да ауторску до екстрема дотјерану идеју шпагети вестерна о безименом осветнику шкртом на ријечима, изведе импресивним физичким наступом у ултраадреналинским сценама борби, али дословно његов труд пречесто остаје у збуњућим и конфузним подзаплетима који прате његов крвави осветнички пут.
Једнако тако, у други план пада импресиван допринос иконе Б-филмова Фамке Јансен као Хилде Ван Дер Кој, у портрету велике негативке који глумица у свом стилу износи на танкој ивици карикатуре или врло занимљиви наступи које имају талентована Џесика Рот и поуздани акциони епизодисти Брет Гелман Докери Мајкл и Јајан Рухиан.
Просто речено, када у акционом филму физички труд главних јунака остаје у сјени режисерског поигравања стилом, нешто није у реду, а кад режисер попут Мора за стил изабере комбинацију експлозивног визуелног балета сломљених удова, крви и метака са хаотичним утицајима естетике слепстик комедије, стрипа, видео-игара и ангажоване дистопијске фантастике, у једном моменту вам постане мука, јер просто не можете да ментално сварите све што вас бомбардује са екрана.
Можда је то довољно за храбар покушај мултижанровског укрштања, али за успјешан филм потребно је имати јасну причу, импресивне ликове и увјерљиву режију, а не само двочасовни френтични хаос недуховите комедије, харизматичне глуме и забавне акције. Укратко, требало је мање приче и доста више ударања.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
