“Дедвуд” слави 20. рођендан: Вестерн од злата и блата

Након великог успјеха “Оза”, Жице” “Породице Сопрано”, “Браће по оружју” и других серија насталих испод креативног ваљка кабловског канала ХБО, са којима је та мрежа у великој мјери уздрмала схватање телевизије и поп културе почетком миленијума, на ред је морао доћи и најславнији амерички жанр, тј. вестерн. Идеална прилика за нешто такво десила се када је један од креативних твораца легендарних “Њујоршких плаваца”, сценариста Дејвид Милч, дошао код челника студија “Парамоунта” са идејом за серију “Дедвуд”, чија је радња требало да се одвија у истоименом градићу Дивљег запада у седамдесетим годинама 19. вијека, али која је била превише насилна и радикална за класичне телевизијске мреже.

Његове идеје о суровом виђењу пионирских дана америчког Дивљег запада на сву срећу поклопиле су се са револуционарним дистрибуцијским приступом кабловске куће ХБО и тако је почело емитовање вестерна о стварном Западу, окрутном, прљавом, крвавом и прилично удаљеном од романтичних представа о свијету храбрих и часних градитеља модерне Америке…

Милчов “Дедвуд” је вјероватно најбруталнији и највјернији приказ америчке историје друге половине 19. вијека икада емитован у историји телевизије. Моћ припада искључиво бијелим мушкарцима англосаксонског поријекла, који њоме купују све морал, живот, смрт, оданост, секс... Насиље и закон јачег једини су облик реда, нико није поштеђен, расизам, мизогенија, зависност свих облика, пороци…, све је приказано до екстремних граница какве су, вјероватно, и владале у то историјско доба.

Неки медијски теоретичари тврде да је концепт сировог натурализма и приказивање зликоваца као људи с емоцијама допринио успјеху серије, али то се чини превише једноставним објашњењем за успјех и злогласну славу “Дедвуда”. Колико год публика, а посебно Американци, обожавају да гледају убијање, секс и сплетке, а све то смјештено у романтично (анти)херојско вестерн доба, “Дедвуд” тешко да би остварио толики успјех да није сјајне приче, одличне режије и надахнуте глумачке екипе.

Креатор серије Милч у старту је кренуо амбициозно, окупивши врхунску ауторску екипу са режисером пилот-епизоде легендарним Волтером Хилом на челу (који је и након тога обављао посао супервизора) те читав низ одличних сценариста, режисера (Ед Бјанки, Стив Шил, Дејвис Гугенхајм, Марк Тинкер…), сценографа и монтажера, што се више него јасно види у крајњем резултату.

Беспријекорну идејну поставку пратила је исто тако одлична техничка реализација у свим сегментима продукције. Режија, камера, фотографија, сценографија, глумачки кастинг…, све је било на нивоу филмске А-продукције, што је у комбинацији са субверзивним сценаристичким третирањем материјала дало серијал који је без проблема превазилазио оквире стандардних ТВ-продукција. У доброј мјери спасавајући углед жанра, који се слави као аутентично амерички, али који никад није био у превеликој љубави са идеологијом америчког корпоративног система или како је сам Волтер Хил једном дефинисао: “Немојмо се заваравати, Холивуд никад није посебно волио вестерн…”

У том погледу “Дедвуд” третира жанр слично као и носиоци новохоливудске поетике поменути Волтер Хил, Клинт Иствуд, Филип Кауфман, Роберт Бентон или њихове претече Дон Зигел, Сем Пекинпо или Бад Батикер. Брутални реализам помијешан са пуним разумијевањем стилизоване митологије Дивљег запада, ревизионизам и искрено поштовање постулата вестерн митова утканих у свијест публике кроз деценије развоја жанра… На први поглед диспропорционална комбинација која је ипак у правим рукама функционисала без проблема, али се на крају испоставило да је била превише екстремна за добар дио публике и критике.

Рецимо у случају Дивљег Била Хикока, колико његов стварни лик одговара многобројним вестерн представама о њему (па и овој у “Дедвуду”) тешко да ће се икад сазнати, али ни Милч није могао са својом верзијом Дивљег Била избјећи неке ствари које сви знамо о најбржем револверашу запада”: дуга коса, бркови, два пиштоља окренута наопако, Каламити Џејн, итд…

Након тога слиједи надоградња, како морална тако и физичка, а ако неко мисли да су то неважне ствари за ову серију, тада се слободно може концентрисати на гледање Би-Би-Сијевих квалитетних документараца. “Дедвуд” је, ипак, нешто друго, стварност већа од фикције у сваком погледу...

Сама радња серије одвија се у Црним брдима, неколико седмица након Кастеровог пораза код Литл Биг Хорна. Бивши шериф Сет Булок и Сол Стар, његов компањон у трговачком бизнису долазе у градић Дедвуд смјештен на индијанској територији, изван савезног закона, мјесто у “дивљини Дивљег запада”… Негдје у исто вријеме у град долази и легендарни револвераш Дивљи Бил Хикок, са својом партнерком Каламити Џејн. Њихов долазак у камп квари планове локалног градског “боса” дијаболичног Ела Шверенџера, власника салуна “Драгуљ”, коцкарнице и јавне куће. Дедвуд је у том тренутку центар златне грознице, што подразумијева много жртава и прљавог новца које Шверенџер жели да приграби и обезбиједи себи неометани ток прихода. У исто вријеме камп насељава мистериозни и елегантни Кју Толивер који је баш у тренутку највеће потраге за златом ријешио да у Дедвуду отвори свој салон, знатно модернији од Шверенџеровог. У град долази и њујоршки инвеститор Бред Гарет са својом лијепом женом, наркоманком Алмом, жељан да уложи у развој тог мјеста за које се вјерује да врви од злата. Плус читава галерија локалних ликова попут проститутки из “Драгуља”, копача злата, трговаца, превараната, убица и сличних типова који се слијевају у град у потрази за својим дијелом златног колача, а чији се животи преплићу са намјерама главних јунака…

Да би се заштитио Шверенџер не оклијева да убије све оне који могу да засметају његовим плановима, без обзира на то да ли је ријеч о његовим људима који му постају баласт, мирној њемачкој породици Мец којој је једини гријех што одлази из Дедвуда са златом умјесто да га остави у његовим рукама или представнику федералне владе.

Мање или више сви клишеји жанра су ту, али кроз третман Милча и његових сарадника добијамо један нови вестерн и нека нова правила… Перфектно ухваћена атмосфера златне грознице и њених посљедица на људске судбине конструисана је у “Дедвуду” кроз неколико нивоа радње: драмски, акциони и псеудоисторијски, који су заједно у крајњем резултату оставили без даха публику навиклу на стандардизоване и политички коректне третмане оваквих тема…

Сам Милч је касније тврдио у интервјуима да је намјере серије била проучавање начина на који се цивилизација спаја из хаоса организујући се око централног симбола, а у овом случају то је злато. Иако се серија дотиче разних питања укључујући расу, проституцију, мизогинију, насиље, политику и емиграцију, већина главних линија приче темељи се на кључном питању увођења реда из хаоса. Сходно томе Милч и сценаристи немају нимало милости према својим ликовима, били они позитивни или негативни са лакоћом их шаљу у смрт или нестанак. Тако лик Дивљег Била Хикока (у сјајној интерпретацији Кита Карадина) погине већ у четвртој епизоди прве сезоне, што би се у некој другој серији десило вјероватно у посљедњој сезони… Ни третман осталих ликова није много бољи, јер је код Милча било немогуће направити јасну подјелу на добре и лоше момке, таман кад помислите ово је лик за који вриједи навијати, на површину исплива његов мрачни дио који га представља у сасвим другом свјетлу… Граница између зла и добра тако је танка да је некад одређује само брзина потезања пиштоља или способност да је избјегнете.

Огромну помоћ у реализацији својих идеја Милч је добио кроз одличан глумачки кастинг састављен од имена попут Кита Карадина, Тимотија Олифанта, Моли Паркер, Бреда Дурифа, Пауерса Бута, Вилијема Сендерсона, Пола Меколмсона који доприносе у пуном сјају импресивној слици овог серијала.

Ипак дијаболични наступ Јана Мекшејна у улози Ела Шверенџера, господара живота и смрти у Дедвуду, тешко је препричати. Његов лик је до те мјере доведен до савршенства, да просто не можете да вјерујте да није стваран. Из дедвудског Мефиста исијава толико монструозне интелигенције и зла да тај прототип модерног америчког бизнисмена у настанку буквално плаши сопственом појавом, подсјећајући на неко злобније издање финансијских магната Волстрита неких педесетак година касније. Само што, за разлику од њих, он не тргује дионицима, већ свим видовима људских слабости, а свака друга ријеч му је псовка… Како он то још прецизније воли да каже: “У чему желиш исплату: у злату, жетонима за коцку, пићу или кредиту за п…у”.

Емитовање серије завршено је помало неочекивано, након три више него успјешне сезоне по 12 епизода, иако је покупила бројне награде (укључујући осам “Еми” награда) и више него похвалне критике, које су је прогласиле једном од најбољих серија свих времена, како због раста продукцијски трошкова (снимање једне епизоде досегло је просјечни износ од око пет милиона долара) тако и због Милчовог става да неће дозволити компромисе и развлачење оригиналних идеја ради гледаности, тако да је серија окончана на вријеме, да би достојно финале добила играним филмом 2019. године. Велику улогу у овом (пре)брзом крају треће сезоне одиграо је тихи рат између студија, који га је продуцирао (“Парамоунт”) и мреже која га је емитовала (ХБО).

У сваком случају у моменту када су вестерни у Холивуду постали више ствар позитивног ексцеса, усљед ауторских интересовања неколико режисера и глумаца, него филмски жанр у који су продуцентске куће спремне да уложе новац, “Дедвуд” је био више него добродошло освјежење за све љубитеље Дивљег запада… А студио “Парамоунт” је десетак година касније поново одиграо значајну улогу у оживљавању вестерна, ангажманом сценаристе и режисера Тејлора Шеридана, који је серијом “Јелоустон” вратио поетику Дивљег запада на мале екране.

Ипак најбољи епитаф квалитету и значају Дедвуда дао је глумац, Џералд Мекрени, који је у “Дедвуду” тумачио стварни историјски лик Џорџа Херста, оца славног медијског магната Вилијама Рандолфа Херста. Ветеран, који се прославио у славној вестерн серији “Гунсмоке”, као разлог за прихватање улоге у серији, која није баш слична некадашњем идиличном приказу Дивљег запада, објаснио је врло једноставно: “Зато што је серија проклето добра”. И тој тврдњи нема се шта оспорити ни двије деценије касније.

Музика

Креативни тријумф “Дедвуда” пратила је одлична музичка подлога којом доминирају кантри и фолк обрасци, са минимумом аранжманских и других иновација, све у духу стварања аутентичне музичке кулисе тог доба.

Мање-више идеја компилатора је да се свака од пјесама могла чути у неком ћошку Дедвуда, било да је у питању вјенчање или сахрана, а списак музичара обухватао је имена попут Мисисипија Џона Хурта, Лајла Ловета, Џун Картер Кеш, Џелија Рола Мортона, Боба Дилана, Мајкла Харлија, Сонија Терија & Браунија Мекгија и других умјетника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.