Четврт вијека од премијере култног филма “Блејд”: Усамљени осветник новог дигиталног доба VIDEO

Остварење сценаристе Дејвида Гојера и режисера Стивена Норингтона стигло је у биоскопе, без велике буке и моћне маркетиншке подршке, која прати данашњу еру “Марвеловог филмског универзума”, али је крајњи резултат у великој мјери надмашио с лакоћом већину оног што ће постати највећи филмско-маркетиншки феномен кинематографије 21. вијека.

За протеклих 25 година откако је Весли Снајпс као Блејд први пут исјекао, избо, разнио и спалио вампира довољно за мањи жанровски геноцид, његов подухват не да је изгубио на увјерљивости и квалитету, већ је сваким новим гледањем добијао на важности.

Једноставно речено “Блејд” је и даље атипичан, крвав, жесток и забаван филм који функционише у сваком свом сегменту. Весли глумачки бриљира као акциони осветник получовјек, полувампир, познат и као Дневни шетач, остатак глумачке екипе му увјерљиво пружа подршку, визуелно је филм савршен, музика пумпа узбуђење у сваки кадар, док Норингтон извлачи режисерски максимум из једноставног, али занимљивог Гојеровог сценарија.

Гласник будућности

Настао у ери униформисаних блокбестера, неуспјелих стрип-екранизација и сахаринских јапи драма већ у првој сцени филма “Блејд” је показао да стиже нешто попутно ново и аутентично. Сцена у подземном клубу испод сточне кланице у којој видимо богатог штребера који намамљен од стране атрактивне дјевојке улази у рејв клуб у којом вози техно ремикс “Њу Ордер” нумере “Confusion”, да би се у финишу пјесме на посјетиоце обрушила бујица крви, откривајући да су вампири највећи дио посјетилаца спремни да попију крв онима који нису. Осим ако им на пут не стане кул мишићави тип, обучен у кожу са сунчаним наочарима, наоружан сачмарицом, сребрним колцима и сребрним мачем. У старту Блејд даје до знања да ово није класични хорор, да вампири нису Стокерови елегантни румунски грофови, нити је он Ван Хелсинг. Да будемо тачнији, он докторици Карен Џенсон, коју је спасао од вампира, експлицитно каже: “Заборави шта си гледала у филмовима”.

Рођен као полувампир, јер му је трудна мајка уједена прије порођаја, одбачен је од људи и вампира као презрено биће и одгојио га је усамљени ловац на вампире Абрахам Вистлер (поуздани Крис Кристоферсон), да би створио савршено оружје за своју освету. Он има вампирску снагу и нерањивост, али може да се креће по дану и може контролисати “жеђ” серумом, вози мотор и користи модерно оружје да би ловио кривце за свој усамљени живот. Једнако тако постављени су и његови противници модерни вампири које предводи импулсивни Ђакон Фрост (Стивен Фрост), неуротични вампир нове школе који жели да уздрма немир између аристократски старијих вампира и људског свијета, врста је негативца који је могао имати смисла само на граници миленијума. Он слуша техно, не мари за правила и опрез, јер га једноставно није брига, са атрактивним стилом који се може описати као готик рок звијезда која жели све и сада, укључујући власт над вампирима и људима.

Гојерове нове сценаристичке координате жанровских јунака прати и Норингтонова атрактивна режија, пуна наглих резова, чудних углова и атрактивних кадрова, чије кул ефекте додатно појачава спектакуларна кунг-фу кореографија борби и пумпајућа монолитност електронскх ритмова соундтрака. И “Блејд” вас одмах хвата за гушу својом техно-готичком игром боја спојених са високооктанском акцијом, која једнако дјелује стрипу и поетици Б филмова попут азијских акционих и поджанра црне експлоатације. Ту је и монолитна појава Снајпса, типа који ноћу носи сунчане наочаре у свом заштитном прслуку, са опремом и оружјем које би постидјело и Бетмена, који уништава вампире посвећено попут фанатичног шпанског инквизитора, али успут испаљује духовите и циничне шлагворте са једном, истом покерашком фацом.

Одлична ствар код “Блејда” је то што не морате бити заљубљени у стрипове да бисте знали толико о њему нити морате бити “Марвелов” фан да бисте пратили радњу, јер нас Гојер и Норигтон мајсторски уводе у причу у првих пола сата, гдје сазнајемо све што треба знати о дневном шетачу, остало је чисто уживање у кинетици покретних слика. Како филм иде даље, сазнајемо много више о свијету вампира и да, као и нормални људи, међу њима постоји класни систем. Ова страна филма помаже у представљању великог негативца Фроста, којег је Дорф бриљантно одиграо у једној од његових најбољих улога, као лошија и луђа верзија свог противника, јер су обојица одбачена од оба свијета и вампирског и људског. Само што се Блејд свети да би излијечио емоционалну рупу у себи, док је Фрост спреман да постане бог крви, како би оба свијета бацио у рушевине.

Врхунац деценије

Заплет је једноставан, режија такође, а естетика “мање је више” служи ако би филму дала вртоглави ритам дигиталног доба, гдје нема времена за дуге потраге за вампиром или споре кадрове пејзажа Трансилваније. Блејд је самурај новог доба који нема времена за ништа осим за своју мисију, а свако стајање може значити смрт за њега. Њега однос оца-сина са Вистлером чини рањивим, а спашавање докторице Џонсон због чињенице да га подсјећа на мајку додатно га чини слабијим и нимало случајно он најбоље функционише када их искористи као погонско гориво за свој осветнички бијес. Блејду савезници требају да би га чинили људским бићем, али он најбоље функционише као усамљени вестерн осветник, који умјесто Дивљег запада крстари подземљем великих градова.

Блејдов долазак у касне деведесете стигао је као кулминација неких тема које смо гледали у фантастичним филмовима те деценије попут “Вране”, “Бетмена” и “Града таме”, који имају оштар, хорор елемент у себи и Блејд се чини као кулминација таквих филмова, а истовремено поставља стандард за мрачну акцију и хорор филмове који ће доћи у новом миленијум. Многи хорор филмови ће изгледати као Блејд у годинама које долазе, пуни прекрасног продукцијског дизајна и стилизоване акције, али његова тајна успјеха јесте у томе што озбиљно схвата свијет у којем се налази, али са друге стране не схвата себе превише озбиљно, знајући да је рођен у ђубришту поп културе. У њему гледамо футуристичку страну вампирског свијета, у складу са прљавим улицама планетарних мегаполиса, а његова атмосфера која се чини хиперкинематографским, никад није нереална. Његов визуелни стил је невјероватан и колико дугује холивудској традицији толико дугује и МТВ естетици и стрип-сликама.

Његова сировост и суровост дио је ауторског баланса који се прецизно погађа кроз причу, акцију, слику и перформанс глумачке екипе. Блејд функционише јер је храбро напустио своје стриповске коријене, али је спремно сачувао најбоље од њих, јер постоји, истовремено, осјећај слављења поетике стрипова и одступања од ње. То га чини јединственим достигнућем и филмом који је спреман да очара сировим шармом, чак и сада кад смо преплављени стрип-екранизацијама.

Двије и по деценије касније Блејд је на чудан начин остао више култни фаворит него недодирљиви комад канона суперхеројског жанра, који је кренуо у другом смјеру све пажљивије прилагођен породичној забави, док усамљени вампирски осветник и даље функционише као уникатни класик, који је у једном тренутку разбио правила индустрије која га је створила.

Благајне

Произведен за 45 милиона долара његов приход на благајнама био је 131 милион долара, нешто више од троструког буџета, што га чини првим успјешним Марвеловим ликом на биоскопским благајнама, али и зачетником таласа на којем ће сви профитирати. “Црни пантер” из 2018. добиће комерцијалне заслуге за Марвелову адаптацију црног суперхероја. “Дедпул” ће добити признање да је прва адаптација Марвеловог суперхероја са ознаком Р, али они су стигли у вријеме опште прихваћености и доминације жанра. “Блејд” је био први у свему од тога у времену када су супехероји били само забава за чудне штребере који се ложе на хероје у хеланкама и плаштовима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.