“Било једном у Америци” слави 40. рођендан: Савршена прича о сну који је постао кошмар

Ниједан филмаџија није тако заносно описао славу и трагедију Америке као Серђо Леоне у филму “Било једном у Америци”, мрачној и бруталној причи о великој илузији америчког сна. Оригинално снимљен, скоро четворосатни еп, 229-минутни филм обухвата читав животни вијек групе јеврејских имиграната који су постали шефови мафије.

Предвођен Робертом де Ниром и Џејмсом Вудсом филм приказује њихов успон од дјечака из јеврејских гета у сјенци Менхетна са почетка вијека до живота криминалаца који као одрасли људи граде империју саграђену од насиља, богатства, корупције, мизогиније и издаје.

Испричан у калеидоскопу нехронолошких фрагмената филм представља емоционални пролаз ове двојице мушкараца, Нудлса и Макса, док безобзирно пробијају свој пут кроз немилосрдно друштво системског насиља и окрутности. Паметно написан, супериорно визуелно упечатљив, надахнуто одглумљен, мајсторски снимљен и монтиран те савршено озвучен, он је постао шампион унутар жанровске форме, трагично занемарен у филмској култури, да би се уз помоћ бројних поштовалаца Леоновог рада, својом савршено чистом љепотом филмске визије вратио из мртвих.

Када је филм премијерно приказан ван конкуренције на Филмском фестивалу у Кану 1984. добио је 15-минутне овације. Међутим, на америчкој премијери касније те године, одбацили су га и критичари и публика, а неки су га назвали најгорим филмом године. Након што је Леоне извео своју 229-минутну верзију, амерички дистрибутери у компанији “Лад” скратили су филм на слабих 139 минута против воље режисера што је, према урбаним легендама, урадио помоћник монтажера злогласне комедије “Полицијска академија”. Био је то чин који је био толико споран и лоше изведен да је невјероватни соундтрак Енија Мориконеа, један од најбољих у цијелој историји кинематографије, дисквалификован за разматрање додјеле “Оскара”, јер му продуценти нису на прави начин приписали признање у својој новој верзији филма. Заправо, сам филм, након што је добио тако изузетне похвале у Француској, уопште није добио ниједну номинацију у Сједињеним Државама.

Тек 2012. године америчка публика је могла видјети приближну Леонеову величанствену, скоро четворосатну визију, када је Мартин Скорсези успио обновити већину филма за пројекцију у Кану и за ДВД/Блу-Реј реиздање.

Оно што Леонеов еп разликује од осталих великих америчких филмова јесте његова запањујућа посвећеност сурово искреном приказу стварности Америке, као друштва изграђеног новцем и насиљем, али које не губи снагу и љепоту филмског наратива у корист друштвеног бекграунда.

За разлику од суровог, али ипак, романтизованог приказа гангстера у “Куму”, гангстери у “Било једном у Америци” су једноставно ужасни ликови са маргине друштва, који не бирају средства да остваре дио свог америчког сна. Леоне је приказао мафијаше онаквима какви они заиста јесу, шовинистичке, социопатске, емоционално расцјепкане ликове који су опасност за своју околину, а потом и за себе.

Уклапајући се у увијек оптерећујућу историју фасцинације америчке кинематографије сексуалним насиљем над женама и дугогодишњом доминацијом бијелог мушкарца као творца америчке моћи “Било једном у Америци” приказује опаку секвенцу силовања, бруталног насиља и похлепе као мотора који храни и једно и друго понашање.

Некако, упркос свим њиховим жалосним поступцима, једноставно је немогуће одвојити поглед од кошер криминалаца из Леонеовог филма, који плијене пажњу суровом функционалношћу својих карактера, додатно наглашених режисеровим препознатљивим визуелним и звучним интервенцијама у њиховом приказу. Попут ликова свих заиста великих мафијашких класика, Нудлс и Макс су оснажени као нуспроизвод њиховог окружења,  Америке раног 20. вијека, доба прохибиције, емигрантског прилива и економске кризе. На типичан Леонеов начин филм проучава лица своје глумачке екипе интимно и пркосно, дајући предност дугим, екстремним крупним плановима у односу на ритмику акције или сцене како би пренио емоционалну дубину појачану интензивном музиком. Ови крупни планови постали су суштински камен темељац у рјечницима кинематографије, а филмаџије попут Квентина Тарантина јавно изражавају дубоку важност Леонеовог крупног плана.

Ипак, још важније од његове опсесије лицима Де Нира, Вудса, Вилијама Форсајта, Џенифер Коноли, Елизабет Мекговерн и запањујућег низа других истакнутих звијезда из осамдесетих, је посвећеност Леонеа и кинематографа Тонина дели Колија да покажу мрачну љепоту, декаденцију  и пропадање Америке.

Прљави и пренасељени јеврејски гето, на источној страни Менхетна двадесетих, раскошне бујности у стилу “Великог Гетсбија” током прохибиције тридесетих, а затим мрачне и параноичне улице Њујорка током шездесетих, јесу локације кроз које Леоне камером хвата амерички дух са својим иконичним кадровима.

Незаборавне сцене  уличне банде која шета по Доњем Менхетну са масивним Менхетн мостом који се назире у позадини. Касније, када је Де Ниров лик пуштен из затвора, одрастао човјек са душом дјетета, ера прохибиције у Њујорку приказана је готово као гладијаторско игралиште за богате људе, са кичастим декором, китњастим костимима и грандиозношћу која се прелијева у сваки кадар. Потом у финалу долази Леонеова визија Њујорка из 1968. страна и чудна, помало психоделична у опијумским испарењима, једна друга Америка, у којој су старомодни гангстери анахрони као и старомодни режисери.  

Дубоко мистериозан завршетак филма “Било једном у Америци” деценијама је збуњивао гледаоце. Филм који почиње сликом Де Нира као младића из тридесетих, који утишава ужас свог криминалног живота сисањем дугачке луле у јазбини опијума, такође завршава истом сценом, иако овај пут Нудлс  лежи с лицем према горе и смијеши се у камеру. Је ли све то био сан? Или можда само ноћна мора? Шта је овај крај могао значити Леонеу, филмском ствараоцу који је био подједнако утицајан на америчку кинематографију и културу генерално колико јој је и био дужан.

Његова опсесија америчким Дивљим западом и безакоњем земље која је од својих најранијих дана била немилосрдна против слабих, можда су режисера прожели овим мистификујућим осјећајем нарације и моралне двосмислености. Леоне је умро убрзо након што су филмски продуценти жељни приказивања традиционалнијег филма за мултиплексе објавили филм у његовом рушевном облику.

Просто речено, “Било једном у Америци” није имао шта тражити у Регановој Америци осамдесетих, којом су владали јапији и банкари, ношени лицемјерним идеалом новог оптимизма и гдје је сасвим природно да филм о мрачној страни америчког сна, просто био непожељан кошмар. Данас је јасно да је Леоне био геније са визијом, која је само чекала тренутак да се Америка пробуди из сна у којем сваки пут побјеђује, зато што има новац и голу силу као оружје, као што се и Макс пробудио на крају, схвативши да му новац и успјех нису могли купити оно што је имао са својим пријатељима као сиромашни клинац у сјенци Менхетна.

Опроштај

Овај филм био је уједно и посљедњи Леонеов филм прије његове смрти пет година касније и први дугометражни филм који је режирао у 13 година.

То је уједно и трећи наставак Леонеове трилогије “Било једном”, који укључује филмове “Било једном на Западу (1968) и “Пази, динамит” (1971). Његове колеге и сарадници нашироко су говорили у интервјуима о томе како су промјене у “Било једном у Америци” дубоко повриједиле италијанског аутора, а Џејмс Вудс је чак отишао толико далеко да је рекао да је Леоне умро од сломљеног срца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.