Анимирани филм “Књига о џунгли” објављен прије пола вијека: Људи о праведности могу да уче од животиња
БАЊАЛУКА - Дјечак Могли, забавни медвјед Балу и црна пантера Багира, који нас уче љепоти несебичног пријатељства, уљепшавали су дјетињство многих дјечака и дјевојчица. Цртани филм “Књига о џунгли”, чији су они главни јунаци, снимљен је прије 55 година.
Ријеч је о америчком анимираном филму чији је продуцент Волт Дизни, а који се темељи на истоименој књизи енглеског писца и нобеловца Радјарда Киплинга.
Свима драг дјечак Могли остављен је у индијској џунгли, гдје га је пронашла пантера Багира и однијела чопору вукова да се брину о њему. Вукови су Моглија прихватили, али када се у џунглу вратио зли тигар Кан који једе људе, Моглијева породица одлучује да дјечака врати људима. Тада почињу дјечакове згоде и незгоде. Када се посвађа са Багиром, Моглија усваја медвјед Балу и заједно пролазе кроз многе занимљиве и опасне авантуре.
Ипак, гледајући Дизнијев цртани филм видимо да су животиње често племенитије од људи, али и да склад између људи и дивљине није немогућ. Животиње уче Моглија мудрости и томе да је сам себи довољан. Уче га борби за опстанак. Животиње имају људске особине и поучавају дјечака да буде послушан, да поштује ауторитет и да схвати које је његово мјесто у друштву. До изражаја долази и тема слободе која је најважнија за опстанак.
Гледајући цртани филм, увиђамо да су животиње веома праведне, толико да би људи могли пуно тога од њих да науче. Сви су добри, осим злогласног тигра Кана који је једина опасност. Ипак, главни негативци у цртаном су људи. Њих се сви боје зато што људи природу присвајају себи, нимало је не поштујући и не марећи како њихово понашање утиче на остатак свијета. Јасна нам је порука коју је желио свијету да пошаље писац, а коју је Дизни смјестио на мале екране.
“Књига о џунгли” је збирка приповједака која је објављена 1894. године. Дјело је инспирисано пишчевим животом у Индији, гдје је боравио у дјетињству, а вјерује се да је приче написао за кћерку која је преминула од упале плућа још у раном дјетињству.
“Дјечак вук”
Према неким критичарима, за писање “Књиге о џунгли” Радјарда Киплинга инспирисала је стварна прича о дјечаку којег су одгајали вукови у индијској џунгли све док га ловци нису пронашли 1867. године. Ловци су шестогодишњег дјечака одвели у сиротиште Сикандра у граду Агри. Тамо су му дали име Дина Санишар, што у преводу са индијског значи субота. Дали су му то име јер је код њих дошао у суботу. Међутим, убрзо је добио и надимак Дјечак вук, јер се понашао као вук.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
