Знање и имање

Ведрана Кулага Симић

Пут од основне, преко средње школе до факултета није лак. Прате га бројне потешкоће, али ипак када се подвуче црта након тих година школовања, не каже се џаба “од колијевке па до гроба најљепше је ђачко доба”.

У школским клупама и ходницима рађају се пријатељства за цијели живот, а неријетко и љубав. Ту откривамо ко смо и за шта смо. Шта можемо, а шта не. Шта нам иде од руке, од чега треба да бјежимо што даље да бисмо се једног дана, када стигнемо до краја школског пута, могли представити у најбољем свјетлу. Помоћи знањем свом граду, општини и Републици, схватити да су се воља и труд исплатили, те учинити поносним родитеље који су се одрицали свега и свачега како би нас изгурали до правог пута.

Међутим, у времену у којем живимо није ништа ни лако ни праведно. Томе смо сами, као народ, криви, јер је ненормално постало нормално, тако да је у добром проценту данас важнија партијска књижица од свједочанстава, па и факултетских диплома.

Нико не спори да у страначким редовима има квалитетних, образованих и перспективних кадрова, али исто тако нико не може да порекне да је, ипак, и подужи низ оних који су добили послове само јер су нечији род, партијски колега или активиста који се показао добрим у страначком раду на терену.

Ни ти методи нису од јуче. Попуниле су се фотеље, столице одавно. Зато не треба да чуди то што млади, још у школским клупама, више размишљају о страначким адресама него о универзитетским понудама и што они који су се посветили занатима не куцају на врата домаћих фирми већ одмах иду на локације страних конзулата или директно преко границе.

Превише тога је друштво допустило и поставило ненормалне ствари изнад нормалних. Није то само у Републици Српској и БиХ, има тога у региону, али и шире. Међутим, ми не можемо себи дозволити да се правимо да се ништа не дешава. Да нас је све мање, јер се рјеђе одлучујемо за потомство, управо због бојазни од оног шта сутра може донијети, али и због чињенице да је то наше знање много поштованије у европским земљама. Гдје су загарантована нека права, гдје је рад плаћен и гдје човјек може пристојно да живи од свог рада, а не да сваки мјесец гледа немогућу мисију спајања краја с крајем.

Република Српска, ако жели да опстане, односно ако њени надлежни желе да прослави још јубилеја, мора неке ствари мијењати из коријена. Радник мора бити цијењен и плаћен. То је једини начин да се народ задржи јер не одлазе више појединци. Одлазе цијеле породице и не мисле да се враћају, осим на годишње одморе.

Они који воде ову државу, којима је управо народ повјерио тај посао, морају да стварају такву атмосферу да радник може да живи од свог рада и да се на свом огњишту осјећа сигурно. Знања и те како имамо, али имања су нам све празнија, јер оно прво не цијенимо.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана