Злочин у Добровољачкој

Између осталих објашњења за своју намјеру и жељу, Бехмен је навео да се у Добровољачкој није догодио злочин.

Како онда да назовемо страдање припадника ЈНA, који су се тог 3. маја 1992. године мирно повлачили из Сарајева, када је на њих пуцано и када су из засједе убијена 42, рањена 73, а заробљено 215 војника.

Свако, иоле разуман, не може, а да се не запита, шта има лоше у сјећању на страдале, у достојанственом обиљежавању овога догађаја, баш тамо гдје се он и догодио, мирном шетњом, паљењем свијећа и полагањем бијелих ружа.

Званичници Српске сагласни су у оцјени да је ово тест за Сарајево, а да би се евентуалним отказивањем обиљежавања страдања припадника ЈНA показало да је то град чија је политичка и етничка структура једнонационална и да у њему нема толеранције.

Одсуство толеранције јасно је видљиво већ у самом захтјеву Бехмена, који је подржало и Градско вијеће, да се забрани овај скуп 3. маја у Сарајеву. У захтјеву Бехмен наводи да би обиљежавање Добровољачке било “увреда за све невине жртве опсаде Сарајева која је почела тога дана”. Додао је и да обиљежавање “наводног страдања ЈНA у Добровољачкој представља почетак процеса редефинисања историје опсаде Сарајева”. Да ли то Бехмен, можда, кроји неку нову историју? И зашто војници ЈНA који су убијени из засједе нису жртве?

Послије ових дешавања не можемо да се не упитамо зашто се прави разлика између жртава? Јер, припадницима свих народа, па тако и бошњачког, дозвољено је да на територији Републике Српске несметано обиљежавају датуме страдања својих сународника већ годинама. Зашто онда Срби не могу да ураде то исто у Сарајеву, зашто то некоме смета?

Оваквим и сличним ставовима званичника из Сарајева, шаље се јасна порука, а то је да Србима тамо није мјесто, да су они једини кривци и да над њима нису чињени злочини. A такве поруке ничему не воде. Јер, истина се зна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.