Злочин испод Aрарата
У пролеће 1915, усред Првог светског рата, немачке дипломате из уједињеног Османлијског царства, од кога ће касније настати Турска, јавиле су да је јерменско становништво протерано из источне Aнадолије. Наводно, тај предео постао је ратно подручје, а Јермени су представљали опасност. Тамошњи, вековима настањени Јермени "пресељени" су на југ, у негостољубиве пустињске пределе Сирије и Ирака. Приликом тог пресељења и даљим прогањањем у следећим годинама, чак милион и по Јермена изгубило је живот.
На Западу, судбина Јермена није изазивала нарочито интересовање. Немачка је још једном била изненађена догађајима када је у пролеће 1921. у Берлину убијен Талат Паша, некадашњи велики везир и министар унутрашњих послова Османлијског царства, којег су и савезници тражили као ратног злочинца. Убица је био 25-годишњи јерменски студент који је у својој жртви видео кривца за злодела над јерменским народом.
Споран је број Јермена који нису преживели протеривање. Процене се крећу од неких стотину хиљада до милион и по - код јерменског становништва у Османлијском царству из 1914. године до милион и осамсто хиљада. Данас у Турској живи око шездесет хиљада Јермена, већина њих у Цариграду.
Злочин над Јерменима је и после Другог светског рата, и упркос немачком геноциду над Јеврејима, остао пасторче историчара. На то су, пре свега, утицали удаљеност Османлијског царства и његова специфична историја. Није много помогло чак ни то што је носилац Нобелове награде за мир Ели Визел злочин над Јерменима означио као холокауст пре холокауста.
На тему страдања Јермена увек се воде огорчене дискусије, а у Турској су догађаји из 1915. донедавно били табу тема. Чак и данас, пред турским судом цитирају се интелектуалци који "пресељење" јерменског становништва означавају геноцидом, а турска дипломатија реагује са гневом на обрађивање теме као геноцид у западним медијима и школским уџбеницима.
Парламенти ЕУ су се бавили догађајима који су се догодили скоро пре једног века. У јуну 2005. године немачки Бундестаг је донео јерменску резолуцију, а у октобру 2006. француски парламент је закључио да оспоравање геноцида над Јерменима законски санкционише.
У Француској је велики број јерменских досељеника, међу којима је и најпознатији шансоњер Шарл Aзнавур, чији су родитељи успели да се спасу и побегну у Париз.
Официјелна Турска такве парламентарне одлуке схвата као увреду, као и одликовање турског писца Орхана Памука Нобеловом наградом за књижевност 2006. године. Памук је стално критиковао своју земљу због њеног опхођења према злочину над Јерменима.
У мају 1915. године дошло је до највећег таласа депортације. Насупрот делегатима савезничких земаља, турски достојанственици, као Талат Паша који је касније убијен, за време операције прилично су се отворено изјаснили за потпуно уништење јерменског дела становништва Османлијског царства. Делимично без икакве хране, становници су морали да напусте своје куће и испрва да живе на неприступачном терену.
Јермени су протерани из целе Aнадолије и депортовани на југ - и то без разлике, од одојчета до старца. У колонама и на крцатим вагонима за стоку напредовала је депортација. Без обзира на услове недостојне човека, у току протеривања поново је дошло до масакра. Седмицама су се могли видети лешеви како плутају Еуфратом у правцу мора, често везани по двоје, јер су жртве живе бацане у воду.
Да ли је то, дакле, био геноцид или не?
(Aутор је новинар, историчар, писац, а живи и ради у Берлину)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
