Злочин без казне

Као ослобођење. Ослобођење чега? Када их је колона од хиљада и хиљада дјеце, жена и стараца “ослободила” бјежећи од граната и остављајући за собом своја вјековна огњишта.

Акција “Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције, као и јединица Хрватског вијећа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.

Дан касније хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији. Међутим, када су дошли на Петровачку цесту, авиони су надлетјели и гађали колону цивила.

Од тада па све до данас Хрватска величањем “Олује” слави прогон више од 220.000 Срба и прећуткује, негира и омаловажава више од 2.000 жртава, међу којима 1.200 цивила.

Они који годинама стоје на услузи породицама које су нови дом пронашле далеко од огњишта - у Републици Српској и Србији, истичу да знају за случајеве гдје су цијеле породице страдале и да више нема ко да свједочи о томе. С друге стране, не крију ни да је све дужа листа оних који уопште не желе да причају. Желе само све да забораве.

Не треба им на томе замјерити, иако не треба ни заборавити. Можда опростити, али никако заборавити.

“Олуја” је у страницама српске историје једно од најболнијих поглавља. Ријеч је о војно-полицијској акцији која је уништила многе животе и која је злочин без казне. И то је недопустиво, и то сви знају.

Знају чак и они који се куну да није био злочин, да је било ослобађање, јер слике говоре више од хиљаду ријечи. Те слике тешко могу изблиједјети, без обзира на то колико је времена прошло.

Нова годишњица је, у ствари, нова прилика да се свијету јасно каже да ће преживјели и они који их разумију и саосјећају с њима тражити правду.

Да подсјете све да је то била злочиначка акција са највећим етничким чишћењем у другој половини 20. вијека које је, нажалост, остало некажњено. Али које као такво не може заувијек остати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.