Живот у страху
Оркестрирани напади на Србе у ФБиХ, престрашивања и живот у страху ускраћеност за основна људска права, напад на српске светиње и гробља, од којих тек понеко остане неоскрнављено, слика су и прилика посљедњих мјесец дана, што су поражавајући показатељи за повратнике.
Њима је најтеже, а у каквим условима живе најбоље се може видјети колико их се вратило на вјековна огњишта, а и како би када немају елементарне услове за живот, а оно што им је сигурно јесте вјечити страх. У Бихаћу сада их је тек 50 и само двоје дјеце, а сви знамо колико их је било прије рата.
И док се бошњачке елите само декларативо куну у равноправност, суживот и једнака права свих народа, стварност на терену показује потпуно другачију слику. Да више не дају ни мртвима да почивају доказ су Гаравице крај Бихаћа, гдје је Фикрет Боснић читав помен преносио на друштвеним мрежама, гдје су биле гомиле коментара, а не требамо се ни питати каквог садржаја и какве су биле реакције.
На мјесту страшног злочина почињеног од стране усташа у Гаравицама требало би да се поклоне сви, посебно ако знамо да су Срби ту убијени након што су покупљени са њиве и имања, јер нису имали оружје нити су се борили у рату.
Да се инциденти понављају из дана у дан, свједочи транспарент испред Суда Тужилаштва БиХ: “Сљедећи пут нећете морати лагати да смо вас отјерали из Сарајева и околине” и “Четници су највеће кукавице” што говори да изгредници не бирају мјеста, а и зашто би, када пролазе некажњено.
Позивање на мржњу, линч и нетрпељивост те ратнохушкачке поруке у Сарајеву више нису вијест. Поучени искуством одраније, од прецртавања саобраћајних знакова са ћириличким натписима до крађе каблова са Саборне цркве у Мостару тешко да ће ико и овог пута одговарати.
Како би се спустиле тензије потребно је да федерална полиција и тужилаштво раде свој посао, али и да политичке елите и Исламска заједница позову на мир.
Саборни храм Успења пресвете Богородице у Тузли и Саборна црква Свете тројице у Мостару, једнако су важни као и Ферхат-пашина џамија у Бањалуци, а баш те богомоље морају да буду симболи добрих међусусједских односа. И не само оне, него и свака црква и џамија.
И баш зато, у богомољама, када већ нема разумијевања од политичара мора се пропагирати суживот и спуштати тензије. У супротном бићемо у великом проблему јер поруку са сарајевског транспарента, на сву срећу, подржава само мали број људи, а они који то пишу морају колико данас бити кажњени.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
