Живот у мраку
“Капне дан, па дође ноћ. Прође ноћ, па капне дан. Корак напријед, натраг два. И оде још једна година”. Стихови су ово још увијек популарне пјесме “Парног ваљка”, а који на симболичан начин одсликавају нашу суморну свакодневицу. И то у сваком сегменту наших живота.
Годинама не успијевамо направити било какав искорак, па ни онај мали, милиметарски, суштински, а ако и до њега дође обично након тога убрзо долази до велика два корака уназад, а која нас враћају и гурају у још дубљи мрачни амбис у ком се дно не може ни наслутити.
Из тог деценијског мрака могуће је изаћи и кренути даље тек након што сви злочини на овим просторима буду процесуирани, а одговорни изведени пред лице правде. Умјесто тога годинама, деценијама опструишу се готово све истраге ратних злочина над Србима од стране надлежних.
Бошњачке политичке елите сматрају како је недопустиво да се суди и пресуђује ратним командантима и припадницима такозване Армије БиХ. То што су њихове руке крваве њима није важно, јер треба одржати лажну и наметнуту слику протеклог грађанског рата у БиХ. И све док је тако суживот у једној таквој накарадно правосудној држави биће немогућ.
Већ тридесет година чека се правда за убијене из колоне ЈНА у Тузли. Правду безуспјешно чекају и чланови породица убијених у Братунцу и околних села, али и они са подручја Мркоњић Града, са Петровачке цесте, из Добровољачке, са Казана и из разних сарајевских казамата.
По чему су то сузе српских мајки мање вриједне од бошњачких или хрватских. По чему је њихов бол мањи? Да ли су се Срби сами убијали? Имају ли ти који на тај начин то покушавају приказати имало савјести? Како су то они вјерници? Вјерују ли имало у Бога или га користе само по потреби?
Како објаснити ментални склоп оних који ратног команданта Сакиба Махмуљина, недавно осуђеног због невиђених ратних злочина на подручју Возуће и Завидовића, доживљавају као ратног хероја? Погледају ли се они икада у огледало и дубину душе? Имају ли савјести и они који деценијама опструишу проналажење костију убијених, али и судије и тужиоци који деценијама држе премете по ладицама, убијајући на тај начин правду и ударајући нови шамар свим жртвама?
План је једноставан. До бола суров. Одуговлачити са судским процесима док свједоци или одговорни не умру. На тај начин умире и правда, умире и БиХ. Свјесни су тога и они који све то раде. Они и не желе државу у којој би живјела три народа. И то не крију.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
