Живот о концу

Постоје занимања попут деминера, рудара, грађевинских или шумских радника, која су онима који се њима баве стална пријетња по живот, а опет они их обављају као да су најобичнији канцеларијски послови и не маре за опасност. Храбро корачају напријед, хватајући се у коштац са свим недаћама које вребају на радном мјесту и сви имају исти циљ, да зараде довољно за живот и прехране породицу.

И као да није довољно то што корачајући по минском пољу, или стотинама метара под земљом копајући руду, властите животе носе у торби, ови радници раде за најмање дневнице. Њихови послови убрајају се у најмање плаћене, а црна статистика показује да је међу погинулима и повријеђенима на радном мјесту највише управо радника који се баве овим пословима.

Па зар живот једног деминера не вриједи више од 50 марака дневно? Зар животи оних што сједе у удобним фотељама вриједе више, па су им и џепови пунији?  Зар онај ко свако јутро одлази на посао уз молитву да се увече жив и здрав врати својој породици не заслужује боље услове рада, бољу заштиту и већу дневницу?

У надлежним институцијама имају дипломатске одговоре на сва ова питања, тврде да редовно врше инспекцијски надзор у области заштите на раду како би ризик од повреда био сведен на минимум.

Борећи се за свој хљеб са седам кора сви они од јутра до мрака гледају смрти у очи и немају намјеру да одустану од свог посла. Свјесни чињенице да им је то једини извор прихода, не обазиру се много на тешке услове у којима раде.

А на њихове проблеме све мање се обазире и друштво у којем живимо. Важно нам је смо да смо ми на сигурном, да нам је топло и да не морамо на двадесет степени испод нуле да тражимо тамо неку руду.

И док рудари остављају животе под земљом, а минска поља од деминера праве инвалиде, вијест о њиховом страдању много чешће одјекује у јавности него она да је неко од њих некада добио награду, признање или орден, ако ни за шта друго, онда бар за храброст.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.