Живот је одавно луксуз

Култни цртани филм “Негдје у земљи снова”, уз који смо сви плакали, напунио је недавно 88. рођендан. Та вијест сама по себи није епохална, осим чињенице да је сценарио ове срцепарајуће мини-драме и даље и те како жив и да лако може да се повеже са данашњим временом.

Додуше, иако анимирани филм шаље јаку поруку да би увијек требало вјеровати у снове, па чак и у оне који кажу ће нам свима бити доступна сва храна коју пожелимо, стварност нас свакодневно шамара у лице са разочарањима пред којима смо колективно немоћни.

У цртаном филму дјечак и дјевојчица су гладни јер им родитељи немају новца, тако да празног стомака тону у сан у којем имају све у изобиљу.

Пошто стварни живот није анимација, морамо да будемо свјесни чињенице да сваки други становник БиХ није у могућности да бар три пута седмично себи за оброк приушти месо или рибу.

У овом случају снови вам не могу много помоћи јер, кад се пробудите након маштарија о поједеним двјема великим порцијама ћевапа, у реалности вас дочекају растуће цијене основних животних намирница и плате које не прате тај тренд раста. У односу на претходну годину цијене свих врста меса су порасле, а најављују се и нова поскупљења.

Према раније објављеним подацима Републичког завода за статистику, цијене неких врста меса порасле су за чак 14 одсто. Један од разлога за то јесте и чињенима да ми и немамо развијену домаћу производњу, тако да су трговачки ланци принуђени да увозе месо и месне производе. Ту се, уз причу о луксузу, потежу и нова питања која се тичу квалитета хране коју, чак и да имамо новац да је купимо, уносимо у организам.

Подаци Управе за индиректно опорезивање кажу да је лани у БиХ увезено 75,7 милиона килограма меса. Замислите ту количину јунетине и телетине која је ко зна колико времена била у хладњачи, прије него што је на наше рафове допремљена из Италије, Холандије или Пољске.

Рачуница каже да би једна породица само за месо требало да издвоји од девет до 15 посто просјечне плате, а пошто између 60 и 70 посто грађана у БиХ прима плату која се креће до 1.370 КМ, лако се може закључити да не може баш свако да приушти такав луксуз.

Умјесто тога, све више људи на првомајским дружењима, уз мање количине меса, роштиља и поврће. Правдајући се да је здравије, заваравамо сами себе и чекамо нека боља времена.

Или бар да се врате она стара, у којима нисмо кукали на то што се бурек и јогурт више нигдје не могу пронаћи, а да коштају мање од пет КМ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.