Земља празних домова
Ко напушта домовину због неправде заслужује да му се дивимо због храбрости, а не да га осуђујемо због одласка, рекао је давно грчки филозоф Сократ.
Ове његова изјава данас је најбољи коментар фрапантне чињенице да је БиХ од 1990. до 2023. остала без чак 28 одсто становника, од којих је већина отишла у неке “боље земље”.
Разлога за овакву тврдњу је много, од ниских плата, несигурности у правном систему у којем видимо да богати на оптуженичкој клупи “пролазе боље од сељака”, до лоше наталитетне политике.
Чињеница да просјечна плата у Републици Српској покрива тек нешто више од половине и то синдикалне потрошачке корпе довољно говори сама за себе о томе зашто нам бјеже људи - иду трбухом за крухом!
Одлазе образовани, квалификовани радници, они који би требало да буду стуб друштва. Сви се питамо зашто, иако у дубини душе знамо одговор!
Због ниских плата, неуређеног правног система и несигурности, а власт се понаша као да је све у реду, док друштво стагнира, а послодавци и даље нуде мизерне плате, очекујући максималну продуктивност. Иако је лако кривити протекли рат за све, права трагедија је у томе што су млади и талентовани људи приморани да напустите земљу због недостатка основних услова за нормалан живот. Да ли ће коначно власт преузети одговорност за демографски и економски крах или ћемо и даље гледати како наши најбољи људи одлазе, док се ми задовољавамо мрвицама?
У БиХ је очигледно постало важније бити лојалан партији него способан и талентован. А шта раде они који неке могу задржати да остану. Они умјесто да улажу у раднике и боље услове рада, да им омогуће останак испод “нашег неба”, радије смањују трошкове на рачун људског достојанства.
Да не будемо циници па све свалимо на власт и послодавце, присјетимо се оне познате Кенедијеве: “Не питај се шта твоја земља може учинити за тебе, већ шта ти можеш учинити за своју земљу”, додао бих и за своје предузеће да свима буде боље. Тачно је да има и до нас обичних, јер има и оних који желе “љеба без мотике”, међутим како да грађани учине нешто за своју земљу или фирме када им они не пружају чак ни основне услове за живот?
Можда би требало да узмемо примјер из старих мудрости, јер, како рече Аристотел: “Држава која не образује и не вреднује своје грађане осуђена је на пропаст”. Зато док не схватимо да је улагање у људе улагање у будућност, БиХ ће наставити бити извозник талента, а ми ћемо остати земља празних домова и неиспуњених снова.
На крају можда је најбоље цитирати Балашевића: “Одлази циркус из нашег малог града, широким друмом што излази на мост”. Јер, нажалост, многи су већ отишли, а они који су остали питају се колико још дуго могу издржати.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
