Збогом памети!
Мој друг студира медицину у Бањалуци. Пета је година, у року даје испите и може се рећи да је добар студент. Нема баш много времена за друштво, а то оправдава шалом да за медицину мора добро да се “загрије” столица. Када се видимо обично зна рећи да једва чека да заврши студије, спакује кофере и оде у иностранство.
Питам га - због чега? Зар као љекар не жели посао овдје? На то он само одмахне руком и каже “Ма дај, не буди луда, па нисам се мучио и учио толике године да овдје радим”.
Нажалост, он није једини примјер како млади у Републици Српској размишљају. И не само млади, већ и они који имају посао у струци, али настоје да због веће плате и бољих услова оду да раде преко гране.
То ме љути! Љута сам што Република Српска себи дозвољава такав незамислив луксуз, те да, иако је мала и сиромашна, годинама школује љекаре за Словенију, Њемачку, Шведску... Зар да ове државе добију тако образоване стручњаке, а да прстом нису мрднуле, а камоли у њих улагале!
Зар има логике да пустимо оне који су нам и те како потребни? Наравно да нема, посебно када се зна колико је тешко и скупо завршити медицину! Али ето, изгледа да ми школујемо кадар, који ће бити од користи другим земљама. Дарежљиви смо, нема шта!
Не могу а да не будем љута када знам да овим људима који су се школовали на нашим факултетима фали само мали подстицај да се предомисле и распакују кофере.
Није небитно и то што су у школовање кадрова улагана и средства свих становника ове земље, а који ће сада као јефтин и готов производ бити дио здравственог система тамо неких богатих држава!
Ова ситуација није алармантна, она је жалосна - ако за наше љекаре нема посла. Зар да не лијече људе у земљи у којој су рођени, у којој су похађали студије, већ да одлазе. Неважно да ли је ординација у селу или у неком великом граду. Титула и два слова испред имена значила су много. Значила су статус, углед и привилегију у друштву.
Данас је ситуација изгледа мало другачија. Мало више!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
