Занатлије
Занати се година неоправдано сврставају у категорију лоших послова, а младима се приликом избора занимања по дифолту савјетују менаџерски, правни, банкарски послови у којима не треба много труда и зноја да би се зарадила плата и пристојно живјело.
Вођени логиком "заврши факултет да будеш господин и не радиш ништа" млади економисти, правници, учитељи, социолози, психолози данас стоје у редовима завода за запошљавање, живе с родитељима и након 30 и траже од њих свако јутро марку за кафу. Док факултетлије чекају добро плаћен посао, мајстори раде и убирају паре, и то не било какве.
Занатлије мјесечно у просјеку зараде 1.500 КМ, а мајстори са добро испеченим занатом у рукама у џеп ставе и по 2.500 марака. Они се воде паролом - Ко ради не боји се глади, па ни не чуди што мјесечно зарађују попут високообразованих инжењера, адвоката, економиста, или и више од њих.
Водоинсталатери, зидари, аутомеханичари, керамичари, молери и други мајстори дневно раде по 10, 12 сати и не смета им да током године имају свега неколико дана одмора. Примјер су да онај ко је спреман да засуче рукаве увијек може наћи посао и зарадити солидну плату која ће му осигурати пристојан живот. Добра страна мајсторског посла јесте и то што су занатлије увијек тражене јер доброг мајстора људи су спремни чекати данима да при том не праве драму око цијене.
За занатски посао не треба компјутер ни страни језици, већ вриједне и спретне руке, а једна од предности је то што могу самостално радити без шефова који "попују" над главом.
Међутим, упркос томе што занати осигуравају сигуран посао и чињеница да и најлошији мајстор дневно убере дневницу од 50 КМ није довољна да млади престану уписивати факултете и водити се логиком да је "срамота бити мајстор".
Много пута се показало да се лакше долази до посла са средњом стручном спремом, нарочито јер годинама уназад занимања попут столара, водоинсталатера, зидар, стаклара постају дефицитарна.
Неусклађеност образовног система са тржиштем довела је до ситуације да на хиљаде дипломаца остаје незапослено након завршетка студија, а сифоне и чесме нам нема ко поправљати. Због овакве ситуације одговорни у нашој земљи што прије морају смањити уписне квоте на факултетима како би се престао школовати непотребан кадар. Основцима кроз разне едукације треба показати да ништа није срамота радити ако нам посао обезбјеђује пун стомак. Тада се можемо надати да ћемо умјесто на бироу и кафићима младе виђати на радним задацима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
