Занатлије ни за лијека
Уписна политика у Републици Српској је топ-тема сваког прољећа. Из године у годину привредници упозоравају да немају квалификоване радне снаге, да им требају добро обучени радници који ће чим диплому узму у руке моћи да се ухвате у коштац са изазовима за машином у предузећу. Нуде стипендије, практичну наставу, не би ли икако, заједно са наставницима, одшколовали кадар неопходан за нормалан процес рада. Али то баш и не иде лако.
Тренутно Српској недостаје свега, од пекара до инжењера. Готово да нема локалне заједнице у којој не мањка конобара, кувара, пекара, ЦНЦ техничара, текстилаца или обућара. Нема сектора у привреди који може да се похвали да има све и да им је све потаман. Сви муче неку своју муку.
Међутим, ти проблеми нису од јуче. Годинама су радници у овој земљи радили за сићу, док су исти послови у Европи били, а и данас су, и те како плаћени. Док је код нас устаљено мишљење да је бити мајстор у плавом мантилу испод части и да наша дјеца треба да буду у најмању руку љекари и адвокати у бијелим мантилима или скупоцјеним одијелима, Европа и те како зна да цијени занатлије. И да их плаћа сувим златом. Мајстор који је добро испекао занат цијењен је и поштован свуда у свијету, само не код нас. Такво мишљење креирано годинама, па и деценијама, тешко је сада искоријенити, ма какве промјене образовни систем креирао и какве новитете уводио у наставу.
Дјеца су на брдовитом Балкану, па тако и код нас у Републици Српској одгојена да уписују занимања са којима ће добар дио живота чамити на бироу за запошљавање и чекати посао, све док им се не посрећи, или на крају не одлуче да се преквалификују па оду преко границе. Треће опције овдје одавно нема, нажалост. Осим тога, пракса, која је погрешна, одувијек је овдје била да гимназију уписују најбољи, а да они са најлошијим оцјенама иду на занате.
Нису дјеца крива, кривицу носе и родитељи и цијело друштво које је креирало такву климу. А ако се осврнемо око себе и погледамо мало боље, рачуница је и више него јасна. Бројке не лажу. Врстан мајстор, кувар и конобар данас и у Српској и било гдје у Европи имају бољу плату него многи факултетски образовани грађани. И треба да имају јер су се трудили, учили и школовали да у својим професијама буду најбољи. Они треба да буду примјер онима који се ових дана двоуме шта да упишу по завршетку основне школе. Није срамота радити у производном погону. Радили су и наши родитељи да би нас могли школовати и то је оно чиме треба да се воде будуће генерације, да завршавају само оно од чега ће моћи да живе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
