Жал и вапај
Иако народ под овим дијелом неба готово три деценије живи у миру, неке слике с почетка деведесетих година, сад већ прошлог вијека, никада неће изблиједити нити ће ране зарасти јер је од свега јачи бол за онима који нису имале среће да дочекају дан у којем је стављена тачка на сурови сукоб.
Живот је, кажу, она нит између рођења и смрти, а многе су прекинуте оних дана када су сијевали меци и падале гранате. Који не бирају, већ само убијају.
Тих несрећних година угашене су многе младости и старости. Страдало је на хиљаде и хиљаде особа на свим зараћеним странама. Носећи муку у грудима и данас многе мајке носе црнину јер само за њу знају док одлазе на гробове и пале свијеће за пале синове, мужеве, унуке и друге најмилије.
И данас је предуг ред оних који проклињу све јер се дошло до тога до чега је дошло, а неки и што су уопште остали и борили се, а у тој борби остали без рођене браће, сестара, очева, другара из клупа... Проклињу јер данас у миру не могу да истјерају правду на чистац. Почињу да вјерују да она, ипак, није само спора него и недостижна.
Бројни предмети ратних злочина из посљедњег рата у којима су Срби жртве годинама не мрдају из правосудних ладица, док они други, у којима су Срби под лупом за злочин, иду експресно, а према устаљеној пракси правосуђа редовно завршавају високим казнама.
Свако ко је починио злочин у рату треба да одговара, али свако треба да истим очима буде гледан у судницама, без да на кривицу и казну утиче то да ли је неко Србин, Хрват или Бошњак. Међутим, вријеме је показало да то није тако и да смо и због тога данас овдје гдје јесмо. У лавиринту у којем се све још врти око деведесетих година и тога ко је страдао, а ко убијао.
А убијани су и Срби. И доказа за то има гдје год се окренемо. Бројна села су избрисана с лица земље. Нејаки убијени, имања спаљена.
Спомен-обиљежја и спомен-костурнице су вјечне куће и опомене јер и ти који су Србе убијали заслужују да буду кажњени. И треба да буду кажњени, а не чувани и склањали са стране док не умре што више свједока и оних који све ове године покушавају да дођу до правде.
Породице српске националности протестовале су испред Суда БиХ у Сарајеву. Послали су, по ко зна који пут, поруку у јавност да не могу више чекати, ни трпјети неправду. Да је одавно пређена црвена линија и да српске жртве не смију у овој БиХ бити другог или трећег реда. Нема ту редова. Жртва је жртва, бар би тако, људски, требало да буде.
Вријеме незаустављиво чини своје. Нестају свједоци, нестају и злочинци. И тако већ предуго, а гробови опомињу, као и сви они који се и данас, готово 30 година касније, воде као Н. Н. лица јер нико, барем званично, не зна ни гдје им се налазе посмртни остаци. Породице страдалих преживјеле су превише шамара живота, не требају им додатни од правосуђа и сулудих појединаца.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
