Закључци за понижење

Носиоци тог признања у бившој држави имали су право на лијечење о државном трошку у свим здравственим и хигијенским установама, годишњи одмор од мјесец дана о државном трошку у свим државним санаторијумима, бањама, љетовалиштима, зимским домовима и сличним установама, првенство у добијању стипендије и других повластица за школовање, попуст од 50 одсто за путовање и погреб о државном трошку.

Све ове привилегије носиоцима “Партизанске споменице 1941” дате су законом који је усвојен, пазите добро, 5. маја 1946. године. Дакле, непуних годину дана након окончања Народно-ослободилачке борбе. Зато је, што би наш народ рекао, “богу плакати” када се види какве закључке је прије седам дана усвојила Радна група за побољшање статуса борачких категорија у којој су, да зло буде веће, поред представника власти сједили и представници удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата.

А усвојила је, између осталог, закључке да се изради социјална карта свих борачких категорија и обезбиједи новчана помоћ угроженим незапосленим борцима, да се у 2021. години да приоритет запошљавању бораца и дјеце погинулих бораца, да се креирају и реализују одрживи програми запошљавања и самозапошљавања, да се израде посебни програми економске подршке некомерцијалних пољопривредних газдинстава незапослених бораца на селу, да се на основу “регистра бораца” преиспита статус и категорија бораца, те изврши ревизија сумњивих увјерења о околностима страдања, као и да се убрза стамбено збрињавање породица погинулих бораца и ратних војних инвалида.

Вјероватно се питате зашто “богу плакати” када су сви закључци смислени и усмјерени ка побољшању статуса борачких категорија. Па зато што није 1996. или евентуално која година касније, већ 2021. и зато што је од завршетка Одбрамбено-отаџбинског рата прошло више од двије и по деценије. О каквој изради социјалне карте, приоритетима при запошљавању, посебним програмима економске подршке, а поготово ревизији статуса се говори 25 година послије рата?!

Већина бораца који су представљали ударну песницу борбе за стварање и очување Републике Српске имала је мање од 25 година живота када је с пушком у руци кренула у ту борбу и у одбрану својих огњишта. То су сада средовјечни људи који заслужују дубоко поштовање, а не понижење. Довољно су понижени и без поменутих закључака, поготово када виде партизанске споменике на Козари, Сутјесци и бројним другим мјестима и упореде их са централним спомеником у Бањалуци подигнутом њиховим погинулим саборцима. Кхм!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.