За шта радници раде?
Податак да чак 9.566 послодаваца за осам мјесеци ове године није уопште уплатило доприносе својим радницима, а њих 7.911 доприносе није платило више од два мјесеца, јасно потврђује да је обичан радник препуштен сам себи и да, по обичају, највише испашта.
Кола се, као и у многим другим стварима, била економска криза или не, рецесија или било који степен пада економских активности, ломе на обичном раднику.
То да су дуговања пореских обвезника по основу доприноса за пензијско-инвалидско и здравствено осигурање на крају октобра ове године износила 256.919.660 марака, нимало не буди оптимизам.
Логично се, послије ових података, поставља питање, а за шта радници раде?
Да неуплаћени доприноси никако не могу да се компензују, знају сви који су на својој кожи осјетили како је то када им на шалтеру Фонда здравственог осигурања врате неовјерену књижицу или када не могу да оду у пензију, јер им неколико мјесеци послодавци нису плаћали оно што их сљедује.
Иако је законом прописано да порески обвезник у року од 30 дана по истеку мјесеца за који се доприноси обрачунавају мора поднијети пореску пријаву за доприносе на лична примања без обзира на то да ли је исплатио плату, а најкасније у року од два мјесеца по истеку мјесеца за који се доприноси обрачунавају обавити уплату доприноса, то је данас изгледа мртво слово на папиру.
У посљедње вријеме веома популарно и намјерно увођење фирми у стечај за неке власнике и директоре постао је веома уносан бизнис, а за раднике степеница ниже у друштву у каквом се налазе, јер постају робови моћника.
За такав уносан посао модели су разни, али сви имају циљ само једно и то лично богаћење "газда", најчешће кроз избјегавање намирења дугова.
Радници тада, осим без зарада, остају и без доприноса за пензијско и здравствено осигурање.
Нажалост, много је примјера у којима радници не могу да остваре права, што указује на мизеран и јадан положај радничке класе.
Послодавци који су постали власници некад великих државних предузећа или су створили нова, посједују бројне куће и станове, "бијесне" аутомобиле, ресторане, пумпе или хотеле, а истовремено им радници гладују или су остали у процјепу - не могу да раде, а не могу ни у пензију.
Како натјерати послодавце да уплаћују доприносе нико не зна, јер већини њих одговорне институције гледају кроз прсте, док из синдиката подсјећају да прескакање уплата доприноса много кошта цијело друштво.
На крају радницима је једино преостало да и даље иду на посао и надају се да ће им доприноси бити уплаћени, јер, ко зна, можда се неки од несавјесних послодаваца сјети па својим радницима исплати оно што их сљедује.
Данас, сутра, за мјесец, пред Нову годину... некад!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
