За покој душе
У јеку приче о убиству младог Давида Драгичевића, за које више од девет мјесеци нико није одговарао, због којег се Бањалука протеклих дана нашла у црним хроникама најпрестижнијих свјетских медија и у вези са којим се нема шта ново рећи осим ако не знате имена и мотиве убица, ваља се присјетити још једног убиства за које нико није одговарао, иако сви знају ко су убице.
Ријеч је о бруталном убиству Раде Абазовић, коју су на крвави Туциндан, 5. јануара, 2006. године на кућном прагу у селу Бјелогорци код Рогатице убили италијански карабињери из састава ЕУФОР-а, а тешко ранили њеног супруга Драгомира и тада 11-годишњег сина Драгољуба.
За ову трагедију нико није одговарао, иако је касније потврђено да су припадници ЕУФОР-а грешком напали Абазовиће јер су тражили сасвим другу особу. Морбидне су биле и тврдње припадника међународних “мировних снага” да су пуцали у самоодбрани јер је непобитно утврђено да ни покојна Рада, ни њен супруг и син на њих нису испалили ни метка.
Нажалост, то није крај неправде јер је преживјелим члановима породице Абазовић ускраћено право на било какву жалбу због страдања, као и на тражење одштете јер су се “мировњаци” сакрили иза Општег оквирног споразума за мир у БиХ, тј. Дејтонског мировног споразума, којим су припадници разних ИФОР-а, СФОР-ова, ЕУФОР-а и осталих аболирани од било каквих посљедица за своје поступке. Другим ријечима, имају/имали су мандат да некажњено убијају жене и дјецу и да за то апсолутно никоме не одговарају.
На срећу, они више немају никакву улогу у БиХ, али непреболну рану породице Абазовић и губитак мајке и супруге нико не може да надокнади. А руку на срце, нико се претјерано и не труди.
За протеклих 13 година понеки домаћи политичар се, обавезно у изборној години, знао сјетити ове породице, па их посјетити о Божићу и донијети божићну печеницу, а од ЕУФОР-а никада нису добили ни штуро саопштење у којем би бар куртоазно изразили жаљење због “трагичне грешке”.
Чуди што се ОХР или конкретно Валентин Инцко никако није огласио јер је његов манир да изражава забринутост. У ствари, он практично ништа друго и не ради, осим што прима више него масну плату и повремено изрази забринутост због ове или оне ситуације.
Да не буде забуне, није ово никакав позив Инцку да нешто ради, већ порука да је ОХР-у одавно истекао рок трајања. А о гашењу ОХР-а се озбиљно почело причати таман негдје у вријеме када је брутално убијена Рада Абазовић. Покој јој души! Што и ОХР-у желим!
Министарка правде најавила један од највећих изазова за Србију у 2019.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
