Вријеме конфузије

У оној првој фази шока многи нису вјеровали шта се догађа, али су се буквално преко ноћи пресабрали и похрлили у маркете очекујући потпуну несташицу. Из садашње перспективе зато још смјешније изгледају она колица натоварена тоалет папиром, а чињеница да наизглед све ово траје много дуже него што заиста траје утиче и на то да је та врста понашања већ увелико и заборављена.

У другој фази дошло је до помирења са судбином, односно предузетим мјерама па се, уз наду да ће све ово брзо проћи, народ прилично прилагодио поштујући апеле и препоруке, схватајући да се напољу заиста дешава нешто драматично, да људи умиру и да је много боље не изазивати ђавола, ако је то икако могуће.

Трећу фазу могли бисмо назвати временом конфузије.

Мјесец и по дана карантина, изолације, маски, дезинфекције и недостатка друштвеног живота почиње да оставља посљедице по ментално здравље становништва, што се засад озбиљније манифестује само на друштвеним мрежама.

Истовремено, економија је блокирана, дебата о доношењу одлука и мјера готово да не постоји, а охрабрујућа статистика борбе против вируса тренутно има више психолошки ефекат, него што је знак да смо се с пандемијом изборили.

И онда имамо ситуацију да након мјесец и по дана апела и препорука директорица бањалучког Дома здравља мора да објашњава грађанима како да правилно носе маске. И не само то, кратка брза шетња улицама највећег града у РС, са маском, рукавицама и поштовањем физичке дистанце, лако доводи до закључка, или да су они што носе опрему луди, или су они што зује без икакве заштите, ваљда, паметни.

Јер, која је сврха наредбе да сви морају да носе маске на јавним површинама ако то озбиљан проценат људи не ради и за то не бива кажњен. Иста ствар је и са одласком у цркву. Да ли су они што остадоше код куће прошлог викенда мањи вјерници од оних што прекршише полицијски час и причестише се? Нису. Само су одговорнији. А није рјешење ни кажњавати оне без маски у доба када је свака марка злата вриједна, али се не треба правити да је све у реду и да сви поштују мјере кад је голим оком видљиво да се то не догађа. Као што није нормално ни користити ситуацију за нападе на цркву који су посљедица ранијих фрустрација.

Дефинитивно предстоји фаза кулминације, како у борби против вируса, тако и у додатном попуштању живаца. Извјесна два вишедневна полицијска часа за Први мај и Ђурђевдан, ако у пракси буду спровођени као током Васкрса, као једини ефекат ће имати додатну нервозу, подозрење и мањак повјерења у оне који доносе одлуке.

Рјешење би требало да буде у томе да правила буду иста за све и да нема гледања кроз прсте. Па каква год правила била.

Али како то постићи у друштву које је, међу осталим аномалијама, засновано управо на гледању кроз прсте, неповјерењу и кршењу правила?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.