Вријеме хероја
Док у развијеним земљама повлаче љекаре и медицинско особље из пензије, а позив са бироа за запошљавање, потискујући кнедлу у грлу због не баш срећног повода, доживљавају као дужност, чини се да смо ми и у овом сегменту подбацили.
Мелем на пандемијску рану и храна за поражавајућом статистиком уплашено грађанство била је вијест од прије десетак дана, која каже да се међу незапосленим медицинарима тражи додатно људство јер су хероји у бијелим мантилима на измаку снага.
Сви смо гледали документарац на јавном сервису, чак и они који нису могу бар да претпоставе пакао пожртвовања који ти људи свакодневно преживљавају.
Данима не виде породицу, мјесецима људе лијече кроз замагљено стакло. Свакодневно “свака вам част” у медијима или вечерњи аплаузи захвалних грађана, бивших и (нажалост, како је кренуло) будућих пацијената, једноставно није довољно.
Зато је поразна вијест која је дошла из Требиња, а која каже да се нико од медицинара са завода за запошљавање није јавио на позив. Срам вас било!
“Касно сте се сјетили” и “сад нас зовете” као неизговорена, али највјероватнија оправдања су беспредметна и сада није вријеме за бројање незапослених или оних који су из овог или оног разлога отишли у иностранство јер овдје нису имали посла.
Оставимо то за неку будућу постпандемијску расправу. Ово што нам се сад дешава је вријеме хероја, гдје свако од нас треба да уради онолико колико може да би криза прошла и вирус постао прошлост.
Херој је возач аутобуса који носи маску. Херој је жена која свакодневно чисти здравствене установе и многе друге објекте који без обзира на пандемију неометано раде.
Хероји су и новинари који од почетка пандемије информишу народ. Ништа мање важни у овој причи, показало се, нису ни трговци који, за разлику од многих других, послове не могу завршавати од куће па упркос епидемиолошкој ситуацији предано раде и муштерије у радњама дочекују са осмијехом.
Међутим, највећи хероји су становници који се придржавају сви прописаних мјера и тако чувају себе и своје најмилије, а самим тим олакшавају медицинарима, трговцима, новинарима и многим другим да “неометано” раде.
И при томе се сви плаше да не буду дио дневне статистике. Страх је разумљив. Оно што није је одбијање да радиш посао за који си школован и који је сад потребан више него икад. Они никада неће бити хероји.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
